"Edit Pjaf je jedini lik koji me progoni i koji sanjam" Milena Živanović o velikom jubileju i želji da snimi album

Za glumicu Milenu Živanović decembar je poseban mesec. Posle 10 godina od premijere ponovo će obnoviti "Edit Pjaf", predstavu o čuvenoj muzičkoj divi, a uskoro će u Pozorištu na Terazijama proslaviti 150. izvođenje mjuzikla "Zona Zamfirova". Milena se za Kurir priseća svojih početaka, govori o anegdotama sa scene i novim umetničkim izazovima.

- Radujem se svakom novom izvođenju. Mnogo smo porasli, i predstava i mi, životno, od trenutka premijere do danas. Lepo je što imamo dve alternacije: Ivana Popović i ja igramo Zonu, dok su naši partneri Aleksandar Vučković i Ivan Bosiljčić. Uvek je uzbudljivo ko će s kim igrati, kako će se energije spojiti. Radujemo se jedni drugima kao partnerima i taj jubilej će početkom naredne godine sigurno biti velika žurka.

U "Zoni" ste počeli sa ulogom Vaske. Šta vam je bilo teže - nositi malu ili igrati veliku ulogu?

- Negde mi je Vaska posebno draga jer je jedna od mojih prvih uloga. Zona je, s druge strane, vrsta odgovornosti i tereta, ali s vremenom sam je zavolela. Moja drugarica iz klase Iva Stefanović Manojlović danas sjajno igra Vasku i nekako sam tu ulogu potpuno prepustila njoj. Meni će zauvek ostati urezana u srce.

Scene iz "Zone"

Da li publika na Terazije dolazi sa očekivanjem da vidi isto što i u filmu?

- Publika uvek ima svoja očekivanja. Naravno da naša "Zona" nije film i nije hepiend u klasičnom smislu, iako u neku ruku jeste - zavisi iz koje perspektive se gleda. Pitanje je samo da li će publika u prvih desetak-petnaest minuta pristati na drugačiji koncept i na priču iz jednog drugog veka. Po reakcijama na kraju predstave, po aplauzima i često stojećim ovacijama, čini mi se da publika vrlo rado prihvati i prati tu priču.

S kim od partnera više uživate na sceni?

- Ne mogu da izdvojim nijednog. Uvek se radujem i Vučku i Ivanu. Sa svakim od njih predstava dobije neku nijansu, drugačiju boju. To i jeste suština našeg posla - svaki put je novo, neponovljivo i istinito u tom trenutku.

Mjuzikl ne ostavlja mnogo prostora za improvizaciju, ali anegdota sa scene sigurno imate?

- Naravno. Ona čuvena je kad je Bosiljčić zamalo pao s lustera - srećom, jedna strana je ostala zakačena. Pamtim i situacije kada neko zaboravi rekvizitu. Imamo bubice, ne možeš da govoriš, ne možeš da pobegneš sa scene, a rekvizita je ključna za nastavak scene. Ta lica kolega, ta unezverenost dok neko trči kroz masu ljudi iza scene - to su trenuci koji su apsolutno nezaboravni.

Za nekoliko dana čeka vas i obnova monodrame "Edit Pjaf". Možemo li je uopšte nazvati monodramom?

- Jeste monodrama, ali vrlo specifična forma. Tu je i pijanista, odnosno klavir, koji predstavlja sve likove s kojima razgovaram. Radeći ovu predstavu, shvatila sam da monodrama zapravo ne postoji - publika je moj partner sve vreme. To je ispovedna priča i stalni dijalog.

Kad je prvo igranje?

- U Zvezdara teatru 26. decembra, i to tačno deset godina od premijere, ali i na njen 110. rođendan (bio je 19. decembra). Jubileji sa svih strana. Ovoga puta smo malo produžili i dopisali predstavu i čini mi se da je, posle deset godina iskustva, u potpuno novom ruhu. To je tekst koji me progoni, kojem se vraćam i koji sanjam - jedna od najlepših stvari koje su mi se dogodile u pozorištu.

Ko su vaši pevački uzori?

- Imam ih u svakom žanru i toliko ih je da ne mogu nikoga posebno da izdvojim. Nikad se nisam trudila da pevam kao neko drugi. U mjuziklu mi je najvažnije da pesma ne bude lepo pevanje, već monolog - nastavak emocije. Uvek me zanima trenutak kada reči više nisu dovoljne i kad se rađa pesma. Tragala sam za sopstvenom istinom. Uzori su tu - slušam ih u kolima, s njima mi počinje dan.

Razmišljate li o albumu?

- Ne nužno o albumu, ali o jednoj pesmi - da. Nešto smo već smišljali, ali neka zasad ostane tajna. Volela bih da se i na taj način izrazim. Među nama mlađima u Pozorištu na Terazijama postoji želja za bendom ili pesmom, možda čak i albumom. Ko zna, možda se baš sledeće godine rodi neka nova "Plava ptica".