"Beograd me podseća na Španiju, osećam se kao kod kuće" Autor koji godinama ima status jednog od najčitanijih pisaca u Srbiji posetio našu prestonicu

Španski pisac Rodrigo Munjos Avija prvi put je posetio Srbiju i prošle nedelje održao književno veče u Sava centru. Autora bestselera "Prodavnica sreće" i "Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici", koji su na našem jeziku objavljeni u izdanju "Kosmosa", njegovi verni čitaoci su nestrpljivo čekali, a jednako je bio uzbuđen i sam pisac. U prijatnom razgovoru na španskom sa ekipom Kurira Rodrigo je otkrio kako nastaje humor u književnosti, šta ga zaista inspiriše u modernom svetu i zašto ga je Beograd odmah podsetio na dom.

Mislite li da je to način da se zaštitimo ili da otkrijemo istinu?

- Oboje je moguće, naravno. Meni je lično bliže ovo drugo - humor, pre svega, vidim kao način da se spozna istina. Iako mi dolazi prirodno, mislim da, kada neko uspešno pogodi ironiju ili šalu, on zapravo razotkriva nešto što ranije nismo videli. Zato je humor vrlo precizan. Međutim, istina je i da ga neki ljudi koriste kao bekstvo - da ne bi morali da se suoče sa sobom, sa svojim unutrašnjim dramama ili određenim istinama, i onda stvore tu ironičnu, humorističku školjku da ih štiti.

Koji aspekt savremenog doba vas najviše inspiriše ili brine kada pišete?

- Nije to nešto o čemu unapred razmišljam, ali sve što ima veze s tehnologijom i izolacijom koju ona stvara veoma me zanima. Odjednom shvatim da pišem o tim stvarima i da me intuitivno vode u tom smeru, i to se jasno videlo u mojoj poslednjoj objavljenoj knjizi "Prodavnica sreće". I u najnovijoj koju sam napisao, koja još uvek nije objavljena ni u Španiji, takođe će se pojaviti te teme. Ti motivi me snažno privlače. Na kraju krajeva, pisac je posmatrač onoga što ga okružuje i on piše o svetu koji vidi. Možemo pisati o svemu, ali na kraju se ipak hranimo sopstvenim iskustvima. Život pisca je prilično usamljen, prilično vezan za računar. Tako da se ja, u suštini, mnogo identifikujem s likom iz "Prodavnice sreće" jer imam vrlo usamljen i vrlo virtuelan, onlajn život.

U knjizi "Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici" prikazujete humornu stranu sveta psihoterapije. Kako je nastala ta priča?

- Posle studija filozofije pohađao sam školu kreativnog pisanja. Tamo su nas zamolili da adaptiramo priču Marka Tvena pod nazivom "Moj sat". U priči se nekom liku pokvari sat - jednog dana žuri, drugog kasni, trećeg stane. Rekli su nam da to stavimo u savremeni kontekst i meni je palo na pamet da se nekome zapravo pokvari um. Da mu se, umesto sata koji kasni ili žuri, dešavaju razne mentalne smetnje. Godinama kasnije pomislio sam da bih od toga mogao da napravim roman zasnovan i na iskustvu moje porodice i mojim ličnim iskustvima pošto sam godinama vodio majku kod psihologa i psihijatara jer je imala depresiju i išla kod najrazličitijih stručnjaka.

Glavni lik Rodrigo Montalvo traži pomoć, ali dešavaju mu se vrlo apsurdne situacije. Šta ste želeli da prikažete tom kombinacijom terapije i apsurda?

- Ne mislim da sam namerno želeo da spojim ta dva elementa. Apsurd mi se jednostavno javljao sam od sebe, iz potrebe da stvorim zabavne scene. Sve je to čista intuicija. Odjednom se pojavi pas koji laje ili otac koji isprazni bazen svom zetu. Ne vidim direktnu vezu između tih apsurdnih elemenata i glavne teme romana - a to je prekomerna pažnja koju posvećujemo svom umu i mogućim poremećajima.

Kako na knjigu reaguju psiholozi i psihijatri?

- Na moje iznenađenje, veoma dobro. Uvek su reagovali dobro, iako sam se toga baš plašio. Ovo me je nateralo da ih još više cenim, jer to su prihvatili zaista sportski. Kažu: "Naravno, ovo je parodija, sve je preuveličano, pojednostavljeno, ali suština onoga što opisujete je tačna i veoma na mestu." Imam i primer iz porodice - moja rođaka je profesorka psihologije, preziva se isto kao ja i vrlo je poznata u Španiji. Ljudi su je pitali: "Da li je autor te knjige možda tvoj rođak?" Umirala je od sramote, ali kasnije se pokazalo da se knjiga prodavala odlično na njenom fakultetu. Čak su me pozvali na psihološki kongres u Španiji.

Imate li nekih sličnosti s likom Rodriga, osim imena?

- Ne. Uvek kažem da mi je žao što sam ga nazvao Rodrigo jer to stvara zabunu. Oni koji znaju da čitaju umeju da razlikuju pripovedača od autora. Rodrigo bih mogao biti ja, ali nisam, iako znam da ime pravi konfuziju. Roman sam napisao pre dvadeset godina i danas bih mnogo toga izmenio - dosta toga mi zvuči zastarelo ili netačno. Lik je dosta drugačiji od mene. Zanimljivo je da sam osećao da, umesto da lik postaje sličan meni, ja sve više ličim na njega. Kad sam pisao roman, nisam imao decu, a kasnije sam dobio dvoje. Nisam živeo u tom kraju, a sada živim. Bilo je još mnogo takvih slučajnosti. Razmišljao sam: "Pa ja sve više postajem taj lik."

Prvi put ste u Beogradu. Jeste li imali vremena da obiđete grad i šta vam se najviše dopalo?

- Stigao sam jutros i imao sam priliku da malo obiđem centar. Došli smo i do Kalemegdana i zaista sam oduševljen. Ovo je za mene važan trenutak jer sam već dugo želeo da vidim zemlju u kojoj su moje knjige imale najveći uspeh posle Španije. Želeo sam da upoznam svoje izdavače, knjižare, čitaoce i da pokušam da razumem zašto je to tako - da li je naš humor sličan ili su naše kulture sličnije nego što sam mislio. Vidim da jesu, i to mnogo više nego što sam očekivao. Imate ritam života vrlo sličan našem. Beograd me mnogo podseća na Španiju, osećam se kao kod kuće. Ali postoji jedna velika razlika - imate mnogo više knjižara. Prepun ih je grad. Za pisca je to najlepši mogući pejzaž.

Šta je za vas sreća? Jeste li je pronašli?

Mislim da je sreća vrlo opasna reč. To je neka vrsta modernog boga koji nam se nameće - ideja da moramo biti srećni. To je usko povezano s konzumerizmom. Kao da nas podjednako podstiču da budemo srećni i da kupujemo - kao da je to ista stvar. Kao da ćemo biti srećniji što više stvari imamo.

Za mene sreća ima veze s mirom u sebi - sa tim da imaš vreme i sposobnost da se posmatraš, da budeš dobro sa sobom, da prihvatiš ono što jesi. Da ne želiš da budeš ono što drugi očekuju ili žele od tebe. Prihvati sebe.

Takođe, za sreću mislim da je važno imati projekte - bilo dugoročne, bilo kratkoročne. Imati neki cilj koji želiš da ostvariš.

Radite li trenutno na nekom novom projektu ili knjizi?

- Upravo sam završio svoj novi roman. Poslao sam ga svom izdavaču u Španiji i veoma sam uzbuđen. To je vrlo, vrlo zabavan roman, kao "road movie", s mnogo dijaloga i puno humora. I sad sam u onoj fazi kada moram da počnem da razmišljam o sledećem projektu.

Ako biste mogli da date savet mladim piscima koji danas počinju, šta bi to bilo?

- Za mene je najbolji savet da pisanje što više mora da otkriva samog autora. Što više nešto iz tebe izlazi, to će biti originalnije, autentičnije, dopreće do čitaoca. Ne treba pisati misleći na čitaoca - tvoje pero ili tastatura treba da budu deo tebe, da kroz njih teče ono što jesi. Mladi pisci često pokušavaju da liče na nekog koga obožavaju - Dž. K. Rouling, Sali Runi ili bilo koga. Možeš da naučiš nešto o pisanju na taj način, ali uradićeš isto što i oni, ali verovatno slabije. Ako pronađeš nešto svoje, iz svog života, svog sveta, svojih interesa - to je najvažnije što pisac može da uradi.

Bonus video: