Monaški poziv je daleko od mene privatno: Petra Radivojević od producentkinje do glumice u hit seriji

U novoj domaćoj seriji "Zvaćeš se Varvara", koja je privukla veliku pažnju publike i emituje se vikendom na Superstar kanalu, jednu od zapaženih uloga tumači Petra Radivojević Petronijević. Iako joj gluma nije primarna profesija, već produkcija, Petra se u ovom projektu našla ispred kamere donoseći autentičan lik monahinje Justine sa intrigantnom prošlošću. S njom razgovaramo o izazovima na setu, saradnji s velikim glumačkim imenima, ali i o njenom primarnom poslu i stanju na tržištu umetnina u Srbiji.

- Nije mi ovo baš prvi put, dešavalo se i ranije. Imala sam epizodne uloge, uglavnom potpisane kao "devojka jedan" ili "devojka dva". Generalno, volim da šetam kroz sektore. Neko vreme sam asistirala u kostimu, volim da nabavljam rekvizite za scenografiju... Smatram da svi poslovi na filmu treba da budu prožeti i izmešani. Ova uloga se desila spontano i organski. S rediteljem Dejanom Zečevićem upoznala sam se na drugom projektu, gde sam imala potpuno drugačiju funkciju. Kad je serija nastajala, pozvao me je, predložio saradnju i tako sam postala deo ekipe.

Kakva je bila vaša prva reakcija kad ste pročitali scenario?

- Dopao mi se na prvo čitanje, iako sam u početku bila malo zbunjena. Nisam odmah mogla da razaznam šta je tačno šala, gde počinje istina, a gde nastupa drama. Imala sam pomešane emocije, ali načelno mi je priča bila sjajna. Uloga monahinje je daleko od mene privatno. Poštujem i volim svoju veru, kao i svaku drugu, ali taj nivo posvećenosti, fokusa i koncentracije koji zahteva monaški život je specifičan. Upravo zato mi je bilo izazovno da prođem kroz taj proces i pronađem taj mir.

Vaš lik, monahinja Justina, krije specifičnu tajnu. Šta nam možete otkriti o njoj?

- Justina je specifična jer jedina među monahinjama dolazi iz burne, recimo to tako, kriminogene prošlosti. Ona se jedina istinski plaši svega što se dešava u manastiru, jer je to nasilje već preživela. Njen lik smo gradili na tom unutrašnjem strahu koji nije transparentan, već duboko potisnut. Zanimljivo je da sam ispod te odore zapravo skroz istetovirana. Reditelj nije želeo da prikrivamo moje tetovaže, već su one postale deo identiteta lika. Postoji scena u spavaonici gde se to vidi - to je vizuelni dokaz njene prošlosti koju pokušava da ostavi iza sebe.

Koliko vam je kostim pomogao da uđete u lik, s obzirom na to da dolazite iz produkcije, a ne iz glume?

- Kostim mnogo znači, pogotovo kad ste kompletno pokriveni, to vas automatski uvlači u ulogu. Iako nisam profesionalna glumica, to što dolazim iz produkcije, mnogo mi je pomoglo. Imam svest o celini - nisam ja centar sveta u kadru, već svi funkcionišemo zajedno. Svaki pojedinac je važan, od ranera koji sklanja stvari do glavnog glumca. To iskustvo s druge strane kamere mi je dragoceno.

Kadar delite sa Anitom Ognjanović i legendarnom Danicom Ristovski. Kakva je bila saradnja s njima?

- Upoznala sam na ovom snimanju mnoge divne ljude. Sa Anitom nisam imala puno zajedničkih scena, ali sam je mnogo zavolela. Ona je neverovatan talenat, deluje kao da se rodila s tim darom, kao da joj akademija nije ni bila presudna jer sve radi tako prirodno. S druge strane, Danica Ristovski je bila izuzetno podržavajuća prema nama mlađima kojima su ovo prve veće uloge. Uvek se zalagala za timski rad, podsticala me da se oslobodim treme i da mi bude lakše u kadru.

Da li je produkcija vaš izbor zato što možda niste uspeli u glumi, ili je put bio drugačiji?

- Ne, nisam nikad ni pokušavala da upišem glumu. Odrastala sam u umetničkoj porodici - počela sam s baletom, nastavila s klavirom, završila muzičku gimnaziju. Živeti umetnost kod nas je bila svakodnevica. Prvobitno sam želela da upišem kostim, ali mi je produkcija delovala najrazumnije jer objedinjuje sve te strukture.

Gde vas danas možemo sresti kad niste na setu?

- Trenutno radim u Prodajnoj galeriji "Beograd". Tu mi je prelepo. Rad u kulturi me je naučio disciplini i strukturi. Imam divan, mali kolektiv, imam tišinu i mir, a posao mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim porodici. Produkciji se vraćam povremeno, kad me pozovu kao ispomoć u organizaciji ili za neku manju ulogu, taman da me mine želja za setom.

Ima li danas publike za likovnu umetnost? Kupuju li ljudi slike?

- Apsolutno. Postoji ta odabrana, stara publika, ali stasavaju i nove generacije. Slikarstvo je, po mom mišljenju, preteča filma. Mnogi direktori fotografije se oslanjaju na Rembranta ili Karavađa kad postavljaju svetlo. Što se tiče prodaje, ona zavisi od platežne moći. Najviše se kupuju grafike, jer su cenovno dostupnije i idealne za poklon. Ali postoje i ozbiljni kolekcionari.

Manastir u kome je sniman serija

Za kraj, pamtite li neku anegdotu sa snimanja "Varvare"?

- Bilo je mnogo smeha, ali jedna scena mi je ostala urezana. Snimali smo trenutak kad auto padne s mosta u manastir dok mi slušamo igumaniju. Trebalo je da izletimo napolje uplašene. Međutim, mi smo izletele toliko grupno, energično i borbeno da je reditelj prekinuo snimanje i povikao: "Monahinje, stop! Ništa ne valja! Izlazite kao vatrogasna brigada, a ne kao uplašene žene. Idemo iz početka!" To nas je sve nasmejalo, ali smo na kraju snimili kako treba. Celokupan utisak je divan i zaista sam zadovoljna kako je sve ispalo, i glumački i produkcijski. Nakon snimanja smo ostali svi u kontaktu i imamo svoju Viber grupu "vatrogasna brigada".