U "Varvari" će se desiti sve što vam nije ni na kraj pameti: Čubrilo Čupić o hit seriji, prvoj velikoj ulozi uz Lauševića i glumi koju je hteo da napusti

Srca publike osvojila je serija "Zvaćeš se Varvara", koja se emituje vikendom na Superstar kanalu. Jednu od glavnih uloga u ovoj neobičnoj priči, lik Isidora, tumači glumac Čubrilo Čupić. Mladi umetnik je rodom iz Petrovca na Mlavi, a trenutno je njegova baza Novi Sad. Publika ga je upoznala u filmu "Heroji Halijarda", a njen kreator Radoš Bajić za njega je rekao da će biti srpski Tom Kruz i još bolji od njega. Za TV Ekran Čubrilo otkriva anegdote sa snimanja nove serije i zašto je pomišljao da odustane od glume.

Rekli ste da scenario serije spaja naizgled nespojivo, ali i da je reditelj Dejan Zečević sve to "posolio" svojim specifičnim crnim humorom. Koliko je za vas kao glumca bilo oslobađajuće, a koliko zahtevno da igrate u okvirima tako razuđenog žanra i da pronađete tačan ton?

- Genijalni scenario Miloša Radovića je definitivno nešto najuzbudljivije što sam ikad pročitao. Toliko neočekivanosti, zapleta i intrigantnih momenata koji prosto vežu i nateraju glumca da se zalepi za stolicu i ne mrda naredna dva-tri sata. Kad imate tako inspirativnu odskočnu dasku, osećate veliku odgovornost i teret, ali tu stupa reditelj da vas rastereti i olakša time što će vas uputiti na tačan smer po pitanju igre i maštovitosti. Zeka to fenomenalno radi sa svojim dugogodišnjim iskustvom, koje se ispoljava kroz lakoću svog pristupa.

Tumačite lik Isidora, za koga kažete da je definisan stalnom unutrašnjom borbom i pitanjem ko je on zapravo. Kako se gradi lik čiji je identitet fluidan i koji sve vreme beži od nečega?

- Nema tu puno da se gradi s moje strane. Scenario vas vodi tako što gradi napetost stavljajući vas u neverovatne, čak pomalo i bajkovite situacije. Na meni je bilo samo koliko imam hrabrosti da se opustim na samom snimanju i da dam mašti na volju. Što se tiče njegove nedefinisanosti, zar svi mi na svakodnevnom nivou ne vodimo istu borbu pokušavajući sebi da odgonetnemo to tako teško pitanje ko smo mi i šta radimo ovde. Isidor ne shvata da je poenta put do cilja, a ne sam cilj, i to ga skupo košta.

Da li ste, gradeći njega, morali i sami sebi da uskratite neke odgovore kako bi ta neizvesnost bila uverljiva na ekranu?

- Ne baš, naprotiv. Samo je više kod sebe trebalo da osvetlim mračna mesta od kojih se bojim i strepim i kojima zavaravam sebe da su odgovori do kojih sam došao konačni i tačni. U toj mračnoj dubini se nauči svašta što može vrlo lepo da se iskoristi u našem poslu.

Podelili ste zanimljivu anegdotu sa snimanja - naime, nakon povrede kaskadera, morali ste sami da preuzmete vožnju u jednoj napetoj sceni na auto-putu. Koliko takvi trenuci, kada stvarnost postane opasnija od fikcije, pomažu da glumački izraz bude autentičniji i da li je to bio najstresniji dan na setu?

- Definitivno da, jer sam u svojim rukama imao nekoliko stotina hiljada evra, računajući i dve kamere koje su bile rigovane na kolima. To nije ni blizu onoga što nas uče na fakultetu, ali sam adrenalin koji je postojao u tom trenutku je bio dovoljan da sednem i da se usudim. Kao kockar kad čeka da li će loptica da mu pogodi broj na ruletu, sama suma i rezultat kockanja nisu toliko bitni koliko sam adrenalin pri iščekivanju i vožnji, koja je tada najjača droga koja postoji.

Šta nas još čeka do kraja serije? Hoće li publika biti zadovoljna kako će se razviti vaš odnos s Varvarom?

- Desiće se sve što vam ni na kraj pameti ne bi palo da je izvodljivo i da se može dogoditi. Neće vam biti dosadno, to garantujem. U tom odnosu ima nečeg isceljujućeg i blagorodnog za oboje. Dve nevine duše u vrtlogu života koji ih udara sa svih strana.

Anita Ognjanović vam je partnerka i u seriji "Apsolutnih sto". Kakve uspomene vas vežu za to snimanje i rad s njom? Da li ste se tu i upoznali?

- Upoznali smo se još na studijama, tokom snimanja kratkog diplomskog filma "Krotki", reditelja Jovana Dimovskog, koji je postao odrednica kvaliteta kratkog filma na fakultetu. Ne uzvišavam sebe, nego svu zaslugu pripisujem Jovanu i Aniti, koja je primer jedne čistokrvne glumice koja nepogrešivo sluša svoj instinkt, on iz kadra u kadar ostavlja bez teksta, što će se i videti u seriji "Apsolutnih sto", koja po kvalitetu slobodno može da parira velikim inostranim serijama. Do neba sam zahvalan na tom iskustvu i jedva čekam da publika doživi taj rolerkoster.

Publika vas pamti i po ulozi u filmu "Heroji Halijarda", koji je nosio snažan istorijski i emotivni naboj. Kako danas gledate na taj projekat i prvu svoju glavnu ulogu, koja vam je donela nagradu u Nišu?

- Ogromna zahvalnost producentskoj kući "Kontrast studio", koja me je izvukla iz mase mladih glumaca i dala šansu da se okušam u nečemu što je za mene bilo nezamislivo. Mislim da još uvek nisam svestan na koliko je planova, a prvenstveno na ljudskom, sve bilo bitno i dragoceno za mene.

Vašeg oca tu igra Žarko Laušević, čije je prisustvo uvek imalo posebnu težinu. Šta ste kao kolega i glumac najviše poneli iz tog susreta?

- Prisustvo genija vas bar na trenutak učini malo pametnijim. Da sam bio malo svesniji tog dara i blagoslova koji sam dobio, verujem da bih ga sigurno više cenio. Ali tako to ide, tek kad se nešto završi i više ne postoji, i kad se susretnete s drugačijim ljudima, shvatite koliko je nešto veliko i jedinstveno.

U Beogradskom dramskom pozorištu igrate u predstavi "Tiho, tiše". Koliko vam pozorište danas znači u odnosu na rad pred kamerama? Kako objašnjavate da se publika stalno vraća da pogleda ovu potresnu i važnu priču?

- Mnogo mi je žao što se ta predstava igra dvaput godišnje, i ako bi neko i želeo da se vrati i pogleda je, mora da sačeka 365 dana da bi opet doživeo to iskustvo. Luda energija i smelost koja se skoro nije videla u našem pozorištu, i to opet ne zbog mene, već zbog divne, genijalne rediteljke Ane Janković, koja je opet zablistala s predstavom "Samoubistvo kao (društvena) činjenica" u Bitef teatru, iskrena preporuka. Kamera voli svako iskustvo ili što bi rekao Mejerholjd: "Umetnost u odnosu na život je kao vino u odnosu na čokot."

Da li postoje rečenice, gestovi ili tišine sa snimanja koje i danas nosite sa sobom kao lekciju?

- "Aj ćuti, mali, šta ti, još si ti zelen." Naravno, tišina koja je sledila posle toga je bila duga i poučna.

Kako ste se zaljubili u glumu?

- Gospođa se zaljubila u mene, a ja sam odlepio nakon poljupca. Posle se sve redom odmotavalo kako već ide.

Da li je tačno da ste u jednom trenutku hteli da napustite studije? Sumnjali ste u sebe ili? Šta je bio razlog i ko vas je ubedio da ste rođeni za ovaj poziv?

- Samo sam došao do spoznaje da fakultet i obrazovna ustanova neće od tebe napraviti čoveka koji je u potrazi za istinom koja se ispoljava kroz umetnost, već to moraš da uradiš sam. I dalje sam tog stava, koji svakodnevno potvrđuju izvrsni mladi glumci bez fakulteta na svakom koraku. U to me nije razuverila, ali mi je dala jednu novu perspektivu gledanja na stvari sada već profesorka fakulteta Mina Sekulić (devojačko Obradović), koja je u tom trenutku postala naš asistent i uz veliku posvećenost uspela da me olabavi i ubedi da uzmem diplomu i stavim tačku na jedan period svog života. Naravno, profesor Dragana Petrović Pele, njegove zasluge zaslužuju ceo jedan intervju.

Čubrilo Čupić kroz uloge

Ko je Čubrilo Čupić?

- Imam neke ideje o sebi, ali su verovatno pogrešne, tako da ću za jedno 50 godina biti vrlo voljan da odgovorim sigurnije na to pitanje.

Šta je za vas, na kraju dana, gluma?

- Imao sam san koji mi je vrlo simbolično dao do znanja da treba time da se bavim i da ne odustajem. U tom snu je gluma, iako neprisutna, ali sam je opazio, bila prikazana u vidu puta kom se nije nazirao kraj. Valjda je tamo negde na kraju scena na kojoj čeka još jedna gospođa, doduše, malo fatalnija. Nema šta drugo, žene sudbinu kroje.

Znate li šta vas sve čeka u 2026. godini?

- Razne neke stvari, nadam se da ću otići na more s porodicom, to mi stvara radost i ushićenje.