Komunisti ga osudili na 15 godina robije, a 20 proveo u tuđini: Oduzeli mu pasoš, niko nije hteo da štampa njegove knjige "Bio je veliki rodoljub..."

Na današnji dan pre 96 godine rodio se srpski književnik Borislav Pekić, kog mnogi s pravom smatraju jednim od naših najvećih pisaca svih vremena. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) od 1985. godine, potpredsednik PEN i član Krunskog saveta. Preminuo je 1992. godine u Londonu, gde je živeo od 1971. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Veliki trag je ostavio i sa oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, koji su emitovani i igrani na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Primera radi, samo pozorišni komad "Korešpodencija" je imao 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru beogradskog Ateljea 212.

U zvaničnoj biografiji se navodi da su Pekićeva dela prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski.

Velika zaostavština

Budući da je stalno nešto pisao, iza sebe je ostavio veliku pisanu zaostavštinu, o kojoj se, nakon njegove smrti, brižljivo staraju njegova supruga Ljiljana i ćerka Aleksandra. Veliki deo toga - kao ponovna izdanja najčuvenijih knjiga - u prethodnih petnaestak godina objavili su "Službeni glasnik" i "Laguna", a podaci o broju izdanja samo govore da su čitaoci i te kako zainteresovani za Pekićeva dela.

Politički aktivan

Osim na polju književnosti, Pekić je bio i politički aktivan. Godine 1990. bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Godinu dana kasnije bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke (SRS).

- Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urođene ljudske, totalitarne, gotovo bih rekao antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva s ljudima. Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom s potrebama zajednice, ali i efikasnog u zaštiti svega ličnog. Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onoga što je nemoguće bar na vreme uzeti ono što je moguće, inače ćemo ostati bez ičega, jer će u međuvremenu i ono što je moguće bilo postati za nas nemoguće - rekao je Pekić 1989. godine.

Dani robije

Inače, borbu za demokratiju je skupo platio još u najranijoj mladosti - 1948. godine, tek što je bio maturirao u Trećoj muškoj gimnaziji, osuđen je na petnaest godina strogog zatvora s prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Bio je jedan od najpoznatijih disidenata, emigrirao je u London, gde je živeo od 1971. do 1990, kada se vratio u Srbiju.

Njegova supruga je u intervjuu za Kurir 2020. godine govorila o tim godinama:

- U svom dnevniku, štampanom pod naslovom "Život na ledu", on na jednom mestu kaže: "Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945-1948, godine robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. (...) Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim." Jedan od najtežih je bio i period kada su mu oduzeli pasoš i kada smo godinu dana živeli odvojeno. Spasavalo nas je to što smo se stalno dopisivali. To je bio naš razgovor, jer za telefonske pozive nismo imali mogućnosti. Bilo je strašno kada je došlo do zastoja zbog štrajka poštara, osećali smo se kao da nas neko guši, da nemamo vazduha da dišemo. Naravno, bilo je i kasnije drugih teškoća, kada pet godina niko nije hteo da mu štampa knjige u Beogradu zbog nekih intriga. No, on je to stoički podnosio. Imao je veru u sebe i uvek je govorio: "Moje je da pišem, kad-tad će to biti štampano." I tako se i desilo.

O tvrdnjama pojedinih krugova da je bio nacionalista, rekla je:

- Ne razumem šta znači taj izraz. Ne znam otkada je to postao pogrdni termin. Pekić je bio rodoljub. On nikada nije bio šovinista, ali voleti svoj narod je tako prirodno. Nisam nikada čula da Englezima, koji i te kako vole i ponosni su što su Englezi, to neko zamera. To se isto odnosi i na Francuze i na sve druge narode. Probajte da kritikujete neki narod pred njihovim sunarodnicima, videćete da se nećete dobro provesti. Moram reći da me nervira to što svi stanovnici jednog naroda mogu biti nacionalisti, samo Srbi ne mogu. Mislim da bi Pekić bio ponosan što se Aleksandra (ćerka, prim. nov.) sa porodicom vratila u Beograd i svi sada radimo predano na njegovim delima. Ono što je on jedan napisao sada je potrebna čitava armija ljudi koji će tome da se posvete. Ljubav koju u njegove spise ulažemo je nesamerljiva. U knjizi "Stope u pesku" on na jednom mestu kaže: "Biti rodoljub - nije sramota." Bio je za ulazak u Evropsku zajednicu, pa dalje kaže: "Treba da nas Evropa želi i razume, a ne prezire, a i mi Evropu da razumemo i želimo." Mislim da nije prirodno razdvajati rodoljublje od građanskog pogleda na život. To je za mene nerazdvojivo. Da nije bilo rodoljublja, kako bi izgledao Prvi svetski rat? Koji su to ljudi bili koji su u njemu učestvovali: građanska klasa podjednako kao i ceo narod - seljaci, radnici, svi bez izuzetka - rekla je Ljiljana.