Primio je anonimno pismo, a onda umro u strašnim mukama: Pre smrti je sreo proročicu, a njene reči mu zapečatile sudbinu
Danas se obeležava Dan sećanja na Aleksandra Sergejeviča Puškina, jednog od najvećih pesnika u istoriji ruske i svetske književnosti. Ove godine navršava se 189 godina od njegove smrti, tragično prekinute u dvoboju koji je potresao tadašnju Rusiju i ostavio neizbrisiv trag u kulturnoj istoriji.
„U jednom trenutku ugasila se snažna, moćna životna sila, puna genija i svetlih nada. Rusija je izgubila svog najvoljenijeg nacionalnog pesnika“, napisao je Vasilij Žukovski u pismu Puškinovom ocu Sergeju Ljvoviču. „Prvi trenuci užasne tuge su prošli; sada me možeš slušati i plakati. Opisaću ti poslednje minute tvoga sina. Ono čemu sam svedočio i što su mi drugi ispričali…“
Poslednji dani u bolu i dostojanstvu
Nakon ranjavanja u dvoboju, Puškin više nije ustajao iz postelje. Umirao je u strašnim mukama, potpuno svestan svog stanja. Kako ne bi uznemirio suprugu Nataliju Nikolajevnu, naredio je da se od nje krije težina njegove povrede, iako su lekari, na njegov zahtev, otvoreno priznali da je rana smrtonosna.
Savremenici su svedočili da se pesnik nije žalio, niti izgovorio ijednu gorku reč. Čak i kada je molio lekare da mu ne produžavaju život, činio je to samo zato što je znao da je kraj neminovan i što je trpeo nesnosne bolove. Na reči Vladimira Dalja: „Ne stidi se bola, jecaj, biće ti lakše“, Puškin je odgovorio: „Smešno je da me takva besmislica savlada.“ Za njega je čak i paklena bol bila tek prolazna telesna smetnja.
Proročki stihovi i sudbinsko predskazanje
„Ne, sav ja neću umreti – duša u zavetnoj liri / nadživeće moj prah i uteći truleži…“ — stihovi koji su se pokazali proročkim. Ipak, u Puškinovom životu postojalo je još jedno mračno predskazanje. Prema svedočenju kneza Petra Vjazemskog, zabeleženom u knjizi „Puškin u životu“ Vikentija Veresajeva, pesniku je poznata proročica Kirhgof prorekla preranu smrt „od ruke visokog, plavokosog čoveka“.
Žorž Dantes i put ka dvoboju
Taj čovek bio je Žorž Šarl Dantes, usvojeni sin holandskog ambasadora u Sankt Peterburgu, barona Luja Hekkerena. Savremenici su ga opisivali krajnje različito: dok ga je kritičar Boris Nikoljski nazivao samodopadljivim i površnim zavodnikom, knez Aleksandar Trubeckoj smatrao ga je lepim, uspešnim i razmaženim oficirem, naviknutim na pažnju dama.
Puškinova supruga Natalija Nikolajevna, jedna od najlepših žena tadašnjeg Peterburga, ostavila je snažan utisak na Dantesa. Iako, kako su svedočili savremenici, s njene strane nije bilo ničeg nedoličnog, Puškina je vređala Dantesova slobodna i nametljiva manira. Sam pesnik nije govorio o ljubomori, već o dubokoj odbojnosti.
Anonimno pismo i neminovni kraj
U novembru 1836. godine Puškin je dobio anonimno pismo u kojem je bio izložen poruzi i optužbi za bračnu neveru. To je bio povod da izazove Dantesa na dvoboj. Iako je privremeno došlo do zatišja nakon Dantesove ženidbe sa Natalijinom sestrom Katarinom Gončarovom, uvrede su se nastavile.
Nakon oštrog pisma upućenog Hekerenu, Dantes je 26. januara 1837. godine izazvao Puškina na dvoboj. Sutradan, 27. januara, na snežnom proplanku iza Komendantske dače, došlo je do kobnog obračuna.
Dvoboj koji je promenio istoriju
Dantes je pucao prvi i teško ranio Puškina. Iako je pao u sneg, pesnik je, skupivši poslednju snagu, zatražio da ispali svoj hitac. Njegov metak oborio je Dantesa, a Puškin je, videvši protivnika kako pada, uzviknuo: „Bravo!“
Teško ranjen, prebačen je u svoj dom na Mojki. Zamolio je da se supruzi kaže da rana nije opasna. Presvučen u čisto rublje, položen je na divan - i tu je, dva dana kasnije, izdahnuo.
Video: Potresna ispovest naše čuvene pesnikinje