"Sirat" - most između pakla i raja: Popević oštar prema jednom od favorita da dobije Oskara
Bliži se dodela Oskara, pa hajde da kažemo nešto o filmovima koji su nominovani i privukli su pažnju publike. RTS će i ove godine izaći sa svojim favoritima, tradicionalno će emitovati nekoliko nominovanih filmova pre prenosa, te će gledaoci imati prilike da vide deo onoga što je ove godine u igri.
Primetio sam da se jedan od možda budućih oskarovaca naročito dopao ovdašnjoj publici - "Sirat" režisera Olivijea Lašija, rođenog u Parizu, inače poreklom iz (španske, ne ukrajinske) Galicije. "Sirat" je većinski špansko-francuska koprodukcija, imao je premijeru na festivalu u Kanu, izazvao je uglavnom oduševljenje kod kritike i nominovan je za dva Oskara - za najbolji strani/međunarodni/neamerički film i za zvuk.
Postoji nešto magično privlačno kod filmova čija je radnja smeštena u pustinju. Teško je definisati zašto je to tako, sama pustinja je fascinantna i zastrašujuća, moguće je da čovek vuče neka stara, sada već genetska sećanja i strah od nepreglednog prostranstva gde malo koji stvor ume i može da preživi. "Sirat" je jedan od takvih filmova. Radnju je moguće opisati u svega nekoliko rečenica i to je bukvalno to, nema bog zna šta da se doda: otac i sin obilaze rejvove po zapadnoj Sahari, verovatno negde na području Maroka, mada se to eksplicitno ne spominje. Otac je u potrazi za ćerkom koja je ušla u krugove vaninstitucionalnih rejv žurki po ekstremnim lokacijama i na jednoj od njih dobija informaciju da je tu nema, ali da će se možda pojaviti u jednoj još većoj zabiti, duboko u pustinji, "negde kod Mauritanije". Otac i sin se priključuju bizarnoj grupi rejvera i kreću na opasan put preko Sahare.
Očigledno aludirajući na početak rata između Hamasa i Izraela, kad su hamasovci (između ostalog) napali učesnike rejva u izraelskoj pustinji blizu granice s Gazom, i ovde izbije nekakav rat, bez objašnjenja s kim i protiv koga. Protagonisti uspeju da pobegnu vojnicima koji ih sprovode van zemlje, te se uz nešto peripetija dokopaju goriva i kreću na putovanje bez mnogo brige o cilju. Važno je kretanje, zar ne?
Malo je profesionalnih glumaca u "Siratu". Rejverska družina je skup ljudi angažovanih sa margine. Zanimljivo je baciti pogled na njihove biografije, jer tu su ljudi koji se bave nekim slobodnjačkim poslovima ili žive izvan civilizacije. Veoma čudnog izgleda, s fizičkim nedostacima i nesavršenostima, ovaj hrabar režiserov potez bio je, čini mi se, preekstreman. Potrebno je mnogo vremena da se malo saživimo sa ovim čudacima, naprosto, njihova pojava odvlači pažnju. Fotografija je pak fenomenalna i samo surovi pustinjski pejzaži su nešto zbog čega vredi pogledati "Sirat". Međutim, oslanjanje na fotografiju, atmosferu i fascinaciju vizuelnim dvosekli je mač ako priča ne ide u paketu. Nažalost, ne mogu reći da sam bio jednako oduševljen time što tek na sat vremena filma nešto počne da se događa.
Očekivani tragični događaji su previše nasumični i - budimo realni - besmisleni. Ne bih otkrivao detalje, znam da postoji mnogo ljudi koji su odgledali film i njih je to taklo. Pošteno. Ali besmisao tih događaja je toliki da ne mogu da se otmem utisku da je reč o nekakvim metaforama čije mi dublje značenje izmiče. Ako izuzmemo najočiglednije, o osećaju da svet tone u ludilo i stremi propasti itd., itd. Ono što smeta jeste to što film nije sam pružio širi kontekst, već se usmerava na likove koji su ionako samo skicirani i ispod te bizarne fasade oštećenih osoba nije pružen uvid u njih kao ličnosti. Filmovi s radnjom smeštenom u pustinju neretko odlaze u domen nadrealnog i "Sirat" tu nije izuzetak, ali ovo je najpre film utiska, tim više što neke naročite radnje tu i nema.
"Sirat" je, uzgred budi rečeno, izraz za put ili most koji povezuje pakao i raj. Muslimani kažu da je on veoma uzak, uži od dlake i oštriji nego mač. To je ujedno i pojašnjenje kako bi trebalo gledati ovaj film.
