"Da bi bio uspešan i veliki u glumi, ovo moraš da sačuvaš" Nela Mihailović otkriva šta je dovelo do brojnih trijumfa i kakve kritike dobija od ćerki

Spisak žena kojima je glumica Nela Mihailovićudahnula život pred kamerom duži je za još dva lika. U novoj seriji "Izvor" na RTS vikendom gledamo je kao Zorku Biorac, dok je u filmu "Sportsko srce", čija je premijera bila 10. marta, potpuno drugačija - u koži profesorke.

Neobično je što su se premijere filma i serije gotovo poklopile.

- To je splet okolnosti na koji mi glumci ne možemo da utičemo. "Sportsko srce" smo snimili pre godinu i po dana, ali tada u društvu nije bio trenutak da se takav film plasira. Sada smo procenili da ljudima može da prija neki intermeco uz toplu i nežnu komediju.

Ona i jeste spas kad hoćemo da pobegnemo od teške strane života.

- Tako je, zapravo komedija je možda najjače sredstvo da o ozbiljnim i teškim temama promišljamo zato što nam na neki način olakšava da primimo svu težinu sadržaja koji živimo. Majstor toga u svojim dramskim delima jeste Dušan Kovačević, kod koga sam mnogo igrala. Svaki njegov tekst nosi to da kroz dozu humora, koji nastaje iz konkretnih replika i situacija, olakšava publici da primi neki tragičniji sadržaj i lakše promišlja teme koje su veoma bitne.

Šta je bio motiv da postanete koproducent filma "Sportsko srce". Možda želja da istoimenu predstavu sačuvate od zaborava?

- Snimanje filma je proisteklo iz divnog druženja nas glumaca i dela autorskog tima koji je vezan za predstavu "Sportsko srce". Svako igranje nam je praznik, pa smo želeli da je ovekovečimo u film. Finansijski faktor je uvek problematičan. U želji da taj film napravimo, nas troje glumaca odlučilo je da budemo koproducenti, što znači da se odričemo honorara, tj. da ga ulažemo u realizaciju filma. Ako bude gledan, zaradićemo, ako ne, bićemo na nuli, ali ćemo imati zauvek ovekovečenu priču koju mnogo volimo i koja nam znači da je ostavimo potomcima za gledanje.

Takav potez pre pripada glumcima koji tek počinju. Izgleda da se nekih ideala ne odričete ni posle više od tri decenije bogate karijere?

- Da bi bio uspešan i veliki u ovom poslu, moraš da sačuvaš dete u sebi, kao i radost i strast. To mi je dato i to negujem. Prema poslu imam identičnu, a možda i veću strast nego kad sam počinjala. Novac nam je neophodan da bismo preživeli, ali nije sve u novcu. Kad ideš srcem i strašću prema poslu, sve dođe na svoje mesto. I ovaj potez je verovatno biralo to dete u meni ili mladost koju u sebi čuvam. Spolja to, nažalost, ne može da se isprati, ali važno je ono što nosimo u srcu i duši (smeh).

"Izvor" je na spisak majki koje ste preko 20 puta igrali pred kamerom dodao još jednu.

- Ona drži svoju porodicu, brine o ženidbi sina da njome ne napusti sve ono što je sa mužem za naslednika stvarala, s obzirom na to da se ženi mladom Beograđankom.

U filmu ste potpuno drugačija profesorka.

- Cilj glumca jeste da igra različito. To je advokatica koju svi zovu profesorka, žena koja u trenutku izgovara šta misli, ume da bude vrlo drčna i gruba. Ceo film se dešava u jednoj pečenjari u Gornjem Zemunu, gde je ona svojevremeno nekim svojim advokatskim potezima pomogla Macuri, kog igra Mima Karadžić, i time stekla pravo da zauvek u toj kafani pije i jede na crtu, a sklona je i iću i piću. Pitali su me neki kako sam odigrala tako grubu ženu, ali zapravo njena grubost je način izražavanja ogromne ljubavi prema ljudima. "Sportsko srce" je priča o velikom prijateljstvu, o ljudima velikog srca, priča o tome na šta je sve spreman jedan otac da bi usrećio svoju ćerku, priča o sudaru dva sveta, što je jedina paralela koja se može povući sa "Izvorom".

U njemu se sudaraju selo i grad.

- Oba dela su male, lepe ljudske priče, a takve filmove i serije oduvek volim da gledam. Volim da se bavim malim, običnim čovekom i nekim svakodnevnim mukama i radostima.

Sloboda Mićalović vam je u "Izvoru" ovoga puta prija, ne ćerka?

- Boba i ja se toliko dobro znamo i privatno i glumački. S njom mnogo volim da radim jer je jedan od najvećih profesionalaca koje sam upoznala. Uvek spremna i raspoložena za kadar i bilo mi je uzbudljivo da joj se isključivo obraćam sa "prija", na čemu sam vrlo insistirala. To nam je bilo veoma zabavno. Kad mi je igrala ćerku, nije bilo baš realno, ali publika je to prihvatila, valjda će prihvatiti i ovo.

Atmosfera serije delom podseća na "Kalkanske krugove", puna je divnih pejsaža.

- Reditelju Milanu Karadžiću očigledno prija promovisanje lepota naše prelepe Srbije, na koje često zaboravimo i iz kojih bežimo u gradove. Jedna od poruka serije "Izvor" jeste da moramo sačuvati selo, da mu se moramo vratiti i da, ako nekog spasa ima iz sveg ludila ubrzanog života koje živimo, svakako je selo, koje nam može vratiti delić mira.

Je li sad lakše da zbog snimanja odsustvujete od kuće na duže, kada su ćerke velike?

- Uspevala sam to i dok su bile male, ali sam ih i vodila sa sobom. Nisu to bili idealni uslovi za rad, jer su mala deca zahtevna i traže te celu. One su sad devojke koje se osamostaljuju.

Želi li i Petra na glumu?

- To pitanje mi postavite od septembra (smeh).

Komentariše li Marta, kao student glume, ozbiljnije mamin rad?

- Volim, a volela sam i pre nego što je krenula ovim putem da čujem i njeno, baš kao i Petrino mišljenje. Mnogo vremena su provele u pozorištu gledajući predstave. Marta sada malo stručnije sve sagledava i komentariše. Učim je da u publici uvek pokuša da se rastereti činjenice i gledanja predstave iz ugla zanatskih stvari koje uči na fakultetu, da gleda kao obična publika, jer je to ona prava publika za koju se pravi predstava. Ja to i dan-danas radim.

Imate li nekad dilemu o tome jeste li ih pravilno vaspitali?

- Mirna sam jer sam vaspitavala decu verujući da je to najbolje u tom trenutku. Mene je kroz život u ključnim trenucima vodilo srce i nikad se nisam pokajala ni za jednu odluku. Kad biraš profesiju, misliš da će biti za ceo život, pa je važno da to bude nešto gde ćeš ići sa osmehom, bez obzira na to kakva i kolika plata bude. I usmeravala sam ih da slušaju svoje srce. A i da sam pokušala drugačije, nisam mogla Martu da sprečim da ode na glumu. Predočila sam joj sve mane ovog posla, a pošto je važno da budemo iskreni prema deci, posle svih iskušenja i zamki rekla sam joj da, i kad bih krenula iz počeka, uvek bih izabrala glumu jer je najlepši posao na svetu. Ta iskrenost jeste pravo vaspitanje. Sve je saslušala i odluka je morala biti njena. A kad je odlučila, na meni kao majci bilo je samo da joj dam vetar u leđa i podržim je. Tako ćemo sutra, ma šta da se dešava, imati mir i odgovornost prema onome što smo birali i što smo savetovali.

Lepo je što je i vaš suprug Vladimir Petričević radio na filmu kao kompozitor. Kad se okupite za ručkom, pričate li o poslu?

- Prećutni je dogovor je da, i kad ne radimo zajedno, ne unosimo mnogo posao u kuću. Vladimir je radio muziku za predstavu, a ceo autorski tim se prelio i na film. Naravno da sam ja prva koja tu muziku čuje, što je privilegija mene kao njegove žene, i naravno da je on među prvima da me, kad radi muziku, vidi na ekranu. Ja ga pitam kakva sam, a on mene šta mislim o muzici. Neopterećujuće nam je da sarađujemo, pa se i radujem tome. Veoma smo dugo zajedno i sad je tako malo reči potrebno da se razumemo.

Sledeće godine slavite 30 godina zajednice?

- Nije lako suočiti se s činjenicom da si se samo okrenuo, a prošlo je toliko vremena. Prebrzo je, al' to je život. O tome ne treba razmišljati, nego svaki trenutak hvatati, udisati ga i živeti do kraja koliko možeš. Sad idemo u tih narednih 30, pa tako redom, dokle nam je dato.

U pozorištu i dalje imate 12 naslova.

- I dalje imam snage i radujem se svaki put kad idem na predstavu. Kad to prestane, posle ovoliko godina rada imam privilegiju da biram i smanjim ih na neki manji broj.

Nagrada "Žanka Stokić" prošle godine krunisala je vaš dosadašnji rad.

- Bila sam srećna kao dete kad sam je dobila. Svečanost u Narodnom pozorištu na njenom uručenju bila je kao retrospektiva mog tridesetogodišnjeg rada i prisustvovali su joj ljudi koje veoma volim, a koji su deo mog glumačkog puta. To je jedan od neizbrisivih dana koji ću pamtiti zauvek. Iako mi nije potrebna, ta vrsta potvrde znači da sam dobro koračala tih 30 godina.

Na tom putu bilo je mnogo smeha, pa ste dobili i titulu "kraljica lapsusa"?

- Bilo je tu neverovatnih bisera. Recimo, u "Šopalovićima" uspela sam da bez ijednog lapsusa završim celu predstavu. Na kraju, baš moj lik Simke treba da kaže: "A u ruci mu Vidova trava." Ja sam punog glasa izgovorila: "A u rucu mu Vudova trava." Ansambl se tresao od smeha, dok sam ja uzdignute glave, kao da se ništa nije desilo, posmatrala. Ipak, šou mora da ide dalje!