"Uvek je bio sila koja se iznenada pojavi i rešava stvar" Nikola Popević o Klintu Istvudu i njegovom čuvenom klasiku "Neoprostivo"
Nekoliko dana nisam imao ideju o čemu bih pisao, sve što znam jeste da su me svrbeli prsti da bude o nekom klasiku. Slučajnost je htela da mi na Jutjubu iskoči preporuka za vrhunsku kritiku Vila Džordana, poznatijeg po pseudonimu Kritikal Drinker, pod naslovom "'Neoprostivo', analiza najboljeg vesterna dosad snimljenog", te sam shvatio da "Neoprostivo" Klinta Istvuda nisam dugo gledao i da se u međuvremenu pojavila remasterovana verzija.
I kakva je to filmčina! Preterano je reći da je baš najbolji vestern ikad snimljen. Taj žanr je raznolik i smatram da njegove podvarijante nije moguće upoređivati. Ali "Neoprostivo", koji je Istvudu doneo Oskara za režiju i najbolji film, svakako jeste snažno i potresno delo, možda danas pomalo skrajnuto, nastalo u poslednjoj deceniji kada je Holivud bukvalno svake godine stvarao nešto što jednako pleni pažnju i dan-danas.
Oskara je zasluženo dobio i montažer Džoel Koks, ali i Džin Hekman za sporednu mušku ulogu. Deo ansambla vrhunskih glumaca u ovom filmu čine i Morgan Friman i Ričard Haris. Zanimljivo, ali Klint Istvud, čovek koji još uvek stvara iako je uveliko zagazio u devedesete godine života, još je te 1992. glumio ostarelog revolveraša. "Neoprostivo" je neka vrsta Istvudovog prisećanja, kroz filmski lik, na uloge koje su mu donele svetsku slavu, baš u vesternima, što onim koje je radio sa Serđom Leoneom, što potonjih američkih.
Čak i kada je tumačio uloge sa imenima koja se pamte, poput Džoa Kida ili odmetnika Džozija Velsa, Klint Istvud je uvek nekako u pozadini bio "bezimeni", surovi junak s dubokim osećajem za pravdu, deus ex machina, sila koja se iznenada pojavi i rešava stvar. Ali i takvi ostare, pokušaju da se smire i onda ostanu progonjeni demonima svoje prošlosti. Sva ta lutanja i ubistva ostavljaju traga, čovek od sebe i svojih zlodela ne može da pobegne jer ona su njegov neizbrisivi deo, te kada mu se ponudi "još samo jedan posao", prihvatiće ga ne bi li "obezbedio decu".
Sam zaplet otvara mnoga pitanja za analizu i tumačenja. Pijani kauboj u nastupu besa unakazi lice prostitutke. S njim je mlađi kolega, koji se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Šerif, taj organ "reda i zakona", fenomenalni Džin Hekman, odlučuje da ih kazni tako što od njih traži konje kao odštetu - ne žrtvi, već vlasniku krčme, koji ima ugovor s prostitutkom, ali ona tako unakažena više ne može da se bavi najstarijim zanatom, ona je "oštećena roba". Mladi saučesnik oseća krivicu i dovodi konja koga bi poklonio baš njoj, ne bi li se nekako odužio.
Ali glavna "madam" zahteva oštriju kaznu, smrtnu. Žene sakupljaju novac za plaćenog ubicu koji bi se osvetio, iako je suptilno nagovešteno da bi prostitutka možda i prihvatila tog konja kako takvu-takvu kompenzaciju, umesto da stvari očekivano eskaliraju i završe se tragično. Jer kad se pročuje da se nudi pozamašna suma, uz dodatne ženske usluge, plaćene ubice počnu da dolaze u grad. Šerif shvata da na svoj grub način mora odbraniti grad, ali tu dolazi i Klintova ekipa.
Dva ostarela revolveraša i mlada usijana glava puna priča o herojima "starog Zapada", pritom izuzetno kratkovid i neiskusan. Svi zajedno oni su vesnici smrti romantičnog Divljeg zapada, koji u stvarnosti nikad nije ni postojao. Tu romantičnu verziju stvara, između ostalih, i jedan ljigavi pisac, reklo bi se preteča novinara crne hronike danas, koji ološ predstavlja kao junake, a od bizarnih sukoba izazvanih žestokim pijanstvima stvara legende o američkom Zapadu.
Završni obračun jeste u stilu klasičnog vesterna, gde prevlada najsmireniji, najveći psihopata, ne ni luđi ni jači. Ali ono što ga razlikuje od sličnih jeste to da se sam Klint Istvud prema likovima odnosi s nemalom dozom besa i gađenja. Nisu to stvarni junaci, samo su opevani kao takvi. I vrlo je teško pogledati sebi u oči i shvatiti da ne možeš bolje, ma koliko sebe ubeđivao da se trudiš.
