"Petar Maraš kao mamin sin" Nikola Popević o uticaju "Južnog vetra" i njegovog junaka koji, tako infantilan i zaluđen igračkama, i dalje polarizuje javnost
Slušam pre neki dan jedan podkast i gost u jednom trenutku ponovi mantru o tome koliko je "Južni vetar" štetan po kulturu našeg naroda. Tačnije, poređenje je bilo između Prleta i Tihog iz "Otpisanih" i Maraša i Baće, uz tezu da su prva dvojica kao likovi promovisali pozitivnije vrednosti, borbu za slobodu i slično.
U pitanju su babe i žabe i najveća sličnost tu jeste što je reč o svojevrsnim lokalnim franšizama, dakle snimani su i filmovi i serije. Sve ostalo je značajno drugačije, od okolnosti pod kojima su pomenuta dela nastajala pa do drugačijeg pristupa delu u različitim dobima. Nije isto vreme, nisu isti ljudi, nisu iste teme.
Odmah da budemo načisto, kao neko ko se profesionalno bavi filmom, odbacujem ideju da film mora da ima poruku. Svako delo ima neko značenje, ali poruka... Pa, to je prilično rastegljiva kategorija. Očigledno ugrađivanje ideologije u filmove i serije danas dovodi do katastrofalnih padova gledanosti, o tome je ovde više puta bilo reči. Neka mala publika to prihvata, većina odbija i da pogleda.
Takođe bi trebalo uzeti u obzir to da se vremena menjaju, samim tim i pogledi na svet, pa neka dela mogu danas biti potpuno drugačije shvatana nego u vreme kada su nastala. Zato mi je teško da poverujem u nametanje vrednosti putem muzike i filma, više verujem u prožimanje onoga što publika želi i onoga što neko delo ponudi. Seme padne na plodno tle, ta neka analogija.
Za razumevanje "Južnog vetra", a ovde bih se ograničio samo na prvi film jer smatram da su naredna dela bila slabija, preporučujem esej Nikole Tanasića pod nazivom "O srpskoj mafiji, dužnosti, lojalnosti i odgovornosti u svetu kalkulanata". Može se lako naći na internetu, nije moralizatorski, već u suštini govori o gorepomenutom prožimanju. I vrlo je afirmativan prema srpskoj kulturi, koja, uprkos svemu, ima snage da doda i svoj šmek, svoj začin, žanrovima prihvaćenim u svetu.
Akcioni trileri o mafiji nisu nikakva novina, nigde. A dobar primer je i muzika koju je "Južni vetar" kao franšiza pogurao u prvi plan, izazvavši reakcije od oduševljenja do moralne panike. Ljudi koji tu muziku stvaraju mogu je nazivati trepom ili drilom, nazivima za hip-hop podžanrove prisutne tamo gde ima uličnog kriminala, dakle svuda. Ali kod nas to nije puka kopija (mada ima i toga), već je često prožeta onim što se može podvesti pod krovni naziv "folk". Ovde sam namerno izbegao da to nazovem "narodnom muzikom", ali da ne širim mnogo priču. Ova vrsta jedinstvenosti nije tako česta i valja je ceniti.
I još nešto povodom uticaja. Lik Petra Maraša je zapravo sve što glavni junak treba da ima da NE BI bio kul. On je mamin sin. S partnerkom se jave tenzije, ali mama je tu da skuva ručak. Sve to postoji u filmu. Odrastao čovek, kriminalac, sakuplja autiće, želi da otvori karting stazu. Nije retkost da nepromišljeni i infantilni ljudi krenu putem kriminala, eno puni su ih zatvori, podkasti i rijalitiji. Ali dovoljno je malo otvoriti oči i shvatiti da Maraš, mada glavni lik, nikako nije pozitivan, naprotiv.
Čitava gužva nastane impulsivnom krađom "mercedesa" s drogom. U sceni kada mu traže automobil nazad, u kafiću gde će potom nastati puškaranje, Maraš nadmeno ponudi jednu od svojih igračaka, jer je toliko zaljubljen u sebe da je nesposoban da predvidi ono što neumitno sledi. Mrtvih i ranjenih je zbog njega već bilo, ali čak i njegov drugar Baća (nažalost kasnije sveden samo na komičan lik) u jednom trenutku odustaje od Maraša.
Teško ranjen, priznaje da više ne može da ga prati. Nije tu Baća ispao slab, nego infantilni Maraš nije zaslužio da bude praćen. Nažalost, lik koji je odslikan u prvom filmu, ta kontradikcija između kul krimi tipa i nezrelog klinca, nije iskorišćena kasnije. Ali zanimljivo je videti da i dalje polarizuje javnost mamin sin zaluđen igračkama. Nije publika baš toliko glupa, pobogu.
