"To nije nemoguće da se desilo" Branka Petrić o potencijalnim neobičnim porodičnim vezama, novim poslovima i ljubavi prema glumi koja ne prolazi

Mada za razgovor s našom legendarnom glumicom Brankom Petrić ne treba poseban povod, pogodilo se da je baš na dan kad izlazi jubilarni 300. broj TV Ekrana u njenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu premijera čuvenog komada "Garderober" u režiji Paola Mađelija. Uz to, u bioskopima se trenutno prikazuje novi film "Paviljon", u kom igra, a uskoro joj izlazi i monografija.

- Svaki film je na neki način mačka u džaku. Kao i kod svake pozorišne predstave, nešto vam se čini da će biti veoma dobro, a onda ispadne drugačije. Film je premijerno prikazan prošle godine na Sarajevo film festivalu. Bila sam srećna jer smo se poklonili na projekciji pred više od 3.000 ljudi. Dobili smo ovacije i ljudima se ova priča veoma dopala.

Zamalo da vas i ne vidimo u ovom filmu?

- U isto vreme sam snimala i seriju "Nobelovac", pa su mi činili ustupke da stignem da završim snimanje na oba seta. Naše scene za film smo snimali u Zenici, koja je u doba bivše Jugoslavije bila ogroman industrijski i kulturni gigant. Gotovo sve smo snimili u velikom hotelu sa stotinama soba, nekadašnjem ponosu Zenice. Taj objekat nam je u filmu poslužio kao penzionerski dom. Ljudi ga čuvaju sa celokupnim starim inventarom, tu su tanjiri, šerpe za kuvanje, ćebad i madraci. Osoblje se grozno ponaša prema starijima, i tu kreće pobuna nas penzionera. Ceo film doživljavam kao metaforu našeg društva i odnosa prema starima. Oni ne žele više da žive na ponižavajući način i uzimaju stvar u svoje ruke. Dešava se prava revolucija koja se završava tragično. Samo jedan čovek preživi, dok nekoliko nas dobrovoljno odlučuje da budemo dignuti u vazduh.

Tokom rada na "Paviljonu", glumica Ksenija Pajić je rekla da je od vas dobila ogromnu energiju i da je stekla prijatelje za ceo život.

- Nas dve smo se veoma zbližile, kao što se to desilo i s fantastičnom Jasnom Diklić. Gde god je Jasna, tu uvek ima života i smeha. Podsetila me je na Mariju Crnobori, koja je govorila: "Ja uvek idem tamo gde su Branka Veselinović i Perica Slavenski jer je kod njih uvek smešno." Tako ja kažem, uvek treba ići tamo gde je Jasna! A Ksenija je toliko draga i talentovana. Kad se tek pojavila, pošto je znatno mlađa od svih nas u ekipi, pomislila sam: "Šta ćeš ti ovde među nama?" Međutim, ona je to veoma lepo uradila i odlično je za film da postoji taj melodramski zaplet i neko mlađi ko je doživeo ljubav.

Reditelj filma je Dino Mustafić, s kojim ste radili u pozorištu. Koliko se poslovi pred kamerom i na sceni razlikuju iz perspektive iskusne glumice?

- Različiti su tehnički uslovi i zanatski momenti. U pozorištu postoji taj kontinuitet kad u jednoj večeri odigrate ono što bi se na filmu parčalo. Na televiziji ili filmu može da se desi da poslednju ili najdramatičniju scenu snimate na početku, dok još fizički i u svojoj glavi niste sklopili kockice kako da rasporedite snage za ulogu. Sa te strane je pozorište mnogo lakše. Međutim, što se tiče unutrašnjeg doživljaja, razlike nema. Naravno, na filmu imate krupan plan koji je vrlo opasan jer se gledalac ne može prevariti, mada moram priznati da glumice u godinama baš i ne vole da im se kamera previše približi (smeh).

Imali ste brojne dugovečne pozorišne predstave, a najponosniji ste na predstavu "Otočka terca", koja se izvodi u vašem rodnom gradu Novi Vinodolski?

- Imala sam ogromnu sreću što su mnoge moje predstave, poput "Bube u uhu", "Balkanskog špijuna" i "Larija Tompsona", bile toliko dugovečne. Čak i kad nisam imala novog posla na televiziji ili filmu, imala bih desetak ili dvanaest predstava mesečno i tako održavala taj glumački kontinuitet. Međutim, predstava "Otočka terca", koju je režirao nagrađivani mladi reditelj Ivan Vanja Alač, donela mi je najviše radosti u poslednje vreme. I moji ljudi u Novom Vinodolskom su me upoznali kao glumicu. To je mediteranska priča o dve sestre. Naša Olivera Baljak igra sestru koja je ostala na otoku i govori primorskim dijalektom, dok ja igram ostarelu sestru i bivšu glumicu koja dolazi kod nje kad je više niko ne traži. Zatim dolazi i mlada žena, Ana Vilenica, kojoj iznajmljujemo sobu, i tu onda tinja sukob između dve sestre jer imaju nerešene situacije iz mladosti.

Ovaj komad vam je doneo i neobično iskustvo tokom rada?

- Probe za tu predstavu smo radili preko linka, reditelj Alač i ja smo bili u Beogradu ispred laptopa, a njih dve u Hrvatskoj, sa druge strane ekrana. Bilo mi je to neverovatno otkrovenje - da naučim i to pod ove dane. Kasnije smo s njom gostovali od Rovinja i Zadra, pa sve do Vukovara. Olivera, ja, kao i sama predstava, dobile smo brojne nagrade. Pre dve godine smo morali da pauziramo letnju turneju jer sam slomila rame i ruku, ali se nadamo obnavljanju i dolasku u Beograd.

Pored Beograda i Novog Vinodolskog, posebno ste vezani i za Sarajevo.

- Moji roditelji su venčani u Sarajevu. Bekim je takođe rođen u tom gradu. Šalila sam se s njim, pošto je bio šesto dete po redu, da su se možda moji roditelji tek venčani sreli s njegovima baš na Baščaršiji. Postoji jedna slika Bekimovog oca, koji šeta po Baščaršiji sa četvoro dece, pa sam razmišljala kako su moji roditelji šetajući ugledali tog čoveka i rekli: "Jao, i mi bismo voleli da imamo četvoro dece." To nije nemoguće da se desilo. Ipak, oni su stali na dvoje dece, imala sam sestru, koja, nažalost, više nije živa.

Publika možda ne zna da pišete svoje memoare...

- Da, pošto sam dobila nagradu "Joakim Vujić" još pre nekoliko godina, sada mi sledi monografija. Na sreću, s vremena na vreme prosto zapišem stvari. Vodila sam dnevnik i neka razmišljanja o tome šta se dešavalo u toku života, a to mi sada dosta pomaže jer pravim retrospekciju zašto se desilo da dobijem nagradu za životno delo. Moram priznati da se istovremeno i prepadnem i obradujem od te količine posla. Ume da bude jako zanimljivo - setim se nečega, a onda se posle dva dana setim nečeg drugog, što mi se čini još zanimljivijim, pa onda brišem ono prvo i dopisujem to drugo.

Govorili ste da umetnički porivi "ne mogu da se odupru". Kako ste otkrili u sebi kreativnost i koliko je važna u životu?

- Kreativnost se ne bira, ona je u DNK. Često sam razmišljala o mojoj unuci Niki, iako je završila političku ekonomiju, film i pisanje su joj bili u glavi. Kreativne muke prate čoveka gde god da je, jer talenat traži da se izrazi, a to je i divno i teško.

Na kraju, šta biste rekli da je gluma?

- Prisetila sam se reči koje sam izgovorila kad sam dobila prvu Sterijinu nagradu još osamdesetih godina, i volela bih to da ponovim. Gluma je pre svega radnja - kad izađete na scenu, morate znati zašto ste izašli i šta je vaš zadatak. Zatim, gluma je vaspitanje i nevaspitanje. Ona je duboko oranje i rudarski posao. Uz to, tu je igra, koja je najvažnija. Da ne govorim o pameti, o magiji i o moći. Tu spada i zanat, koji je izuzetno važan, ali i otkačenost, jer se glumci razlikuju. Za ovih mnogo decenija ispratila sam generacije, od njihovih prvih koraka. Mi glumci se međusobno vrlo dobro znamo, znamo ko je iz kakvog miljea potekao, kakav je čiji odnos prema životu, politici, ljubavi. A onaj osnovni talenat... On se, naravno, podrazumeva!