Moj rad u Veneciji može da se tumači kao srpski zid plača, ali i nade: Predrag Đaković ima samo jednu želju posle Bijenala

Predrag Đaković predstavlja Srbiju na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji s delom "Preko golgote do vaskrsa", koje služi kao monumentalno svedočanstvo o istoriji 20. veka. Njegov rad prožet je temama mira, kontemplacije, tuge i nade. U razgovoru za Kurir umetnik otkriva kako je na njegovo stvaralaštvo uticala tema ovogodišnje izložbe u "U molskim ključevima", govori o životu u Pragu i vezi sa Srbijom i Beogradom.

- Malo ko zna da je originalni naziv "B-mol". Kojo Kuoh (Koyo Kouoh) inicijatorka je te tišine i jednostavno je bila jako tužna zbog stravičnih stvari koje se dešavaju u svetu. Kasnije, nakon njene smrti, to su prebacili u molske ključevi. Moja inspiracija, izvučena iz toga, bila je da napravim delo u a-molu. Hteo sam da napravim svedočenje, ogroman i veličanstven zid gde se retrospektivno vidi 20. vek. Centralni deo te celine je tragična srpska istorija, a levo i desno je ostali svet. Veliko mi je razočaranje što se mnogi paviljoni ne drže teme ni njenog mišljenja o dubokoj misli i "pozitivnoj depresivnosti", već je sve ispolitizovano.

Kompozicija koju pominjete funkcioniše kao zvučni nosač cele postavke?

- Ona nosi ovu izložbu. Kad osetite te tonove i ritam, ona ima neku vrstu tragičnosti, ali i vrstu nade i morskog smirenja. Zvuče kao neke Bahove dvoglasne invencije, dok u pozadini imate neku tihu navalu. Iskomponovao sam je na zadatu temu i nadam se da ću je u doglednih nekoliko meseci u potpunosti snimiti sa dvadeset članova gudačkog orkestra, kako bi to propratilo celokupnu izložbu.

Da li se ovo može smatrati krunom vaše karijere?

- Imao sam ja veličanstvenih trenutaka, ali ovo u ovom momentu jeste kruna svakog umetnika, jer se tu otvaraju novi vidici. Venecija je moj drugi dom, a moja večna životna prijateljica, mecena i anđeo čuvar, Jagoda Buić, bila je prva koja mi je rekla: "Peđa, ti zaslužuješ, ti moraš biti ovde." Ovo je možda i jedan ogromni omaž njoj, koja mi je trideset godina bila anđeo čuvar. Sada je došlo pravo vreme i mesto za ovaj ogromni arhiv koji sam skupljao poslednjih dvadeset i pet godina.

Koliko tu ima fotografija i artefakata? Koliko je samo postavljanje trajalo?

- Brojao sam do nekih 17.500 artefakata, više od toga je prosto nemoguće utvrditi. Postavljanje se odvijalo u više sekcija i trajalo je oko deset dana. Prvo je išao arhitektonski i tehnički deo s ljudima iz Muzeja savremene umetnosti, a onda su došli sjajni momci iz studija "Novatron" da postave zvučnike. Na kraju smo došli mi.

Plašite li se reakcija?

- Nemam ni treme ni straha jer ja sam u Veneciji kao kod kuće. Toliko puta sam bio na bijenalima, a Jagoda mi je nestvarno otvorila vrata do svih mogućih ljudi. Kaa imate takvu podršku, ovde ste jednostavno kod kuće.

Gde su Srbija i Beograd u vašem životu, na raskršću između Praga i Venecije?

- Duboko u mom srcu. Ono zbog čega strašno patim jeste naša podeljenost, ispolitiziranost i posvađanost. Veoma mi je to teško. Mali smo, okruženi opasnim društvenim, evropskim i svetskim previranjima. Hvata me tuga kad pomislim na opasnosti od novih sukoba i građanskih ratova koji se stalno ponavljaju.

Predrag i njegov rad  "Preko golgote do vaskrsa"

Moj utisak je da je vaš rad liči na srpski zid plača. Da li ćemo moći da ga vidimo i u Beogradu?

- Zid plača, ali svakako i nade. Muzika je tu da pruži neku nadu i pogled u nebo, a mi stalno gledamo u nebo. Znate, ja sam nepopravljivi životni optimista, bez obzira na sve šta me je sve snašlo. A što se Beograda tiče, videćemo. Moja životna želja jeste da se ovo izloži na Ekspu u Beogradu.

 Bonus video: Ljiljana Habjanović Đurović