"Ne jurimo ekskluzive po svaku cenu, ali se one podrazumevaju" Jasmina Antonijević Milošević o anegdotama sa legendama

Kad je 1995. godine, kao učenica Pete beogradske gimnazije, napravila prve novinarske korake,Jasmina Antonijević Milošević je strpljivo počela da gradi karijeru, na terenu, uz urednike, rokove i razgovore koji su se dugo pripremali. Tri decenije kasnije, iza nje su hiljade intervjua, rad u nekim od najpoznatijih domaćih redakcija ali i veliki jubilej magazina TV Ekran, čiji je urednik od osnivanja i koji je stigao do svog 300. broja.

TV Ekran je stigao do svog 300. broja, što nije samo lep jubilej već i dokaz trajanja jednog magazina. Kad se osvrnete, imate li osećaj koliki je put iza vas i redakcije?

- TV Ekran je počeo da izlazi 3. jula 2020. godine, odmah nakon pokretanja Kurir televizije. Ideja je bila da naši televizijski gledaoci uz dnevni list imaju i svojevrsni vodič za program, ali i više od toga. Drago mi je što su redakcija i uredništvo Kurira imali poverenje u mene da postavim koncept magazina i raduje me što sam za to podršku dobila i od kolega koji čine naš mali tim. Ne jurimo ekskluzive po svaku cenu, ali se one podrazumevaju. Da bih to potkrepila, dovoljno je da kažem kako prvih 150 brojeva nismo ponovili ličnost na naslovnoj strani, a svaku tu fotografiju sagovornika uvek prati veliki intervju rađen baš za TV Ekran.

Poverenje su nam dosad poklonila skoro sva imena domaćeg glumišta, sve do legendarne Branke Petrić, s kojom je baš za 300. broj razgovarao kolega Ljubomir Radanov. Često imamo i ekskluzivne priče sa svetskim zvezdama, tu su i holivudske teme o kojima piše Sanja Marković, ali i od prvog broja redovna kolumna iz pera urednika filmskog programa RTS Nikole Popevića. Tim koji se poželeti može, uz kolege grafičke dizajnere, foto-dokumentariste, koleginice iz marketinga i advertajzinga i naše divne lektorke.

Deluje kao da niste slučajno ušli u novinarstvo, već da ste mu od samog početka pripadali. Sećate li se trenutka kad ste prvi put osetili da je ovo vaš svet?

- Bila sam u trećem razredu Pete beogradske gimnazije. Imala sam sreću da mi srpski jezik i književnost predaje čuveni profesor, nekadašnji novinar, Ivan Pipal. Pošto je prepoznao moju želju za novinarstvom, poslao me je kod našeg poznatog novinara i humoriste Dejana Patakovića u Huper. Bio je to magazin koji danas pamte srednje i starije generacije, prozor u svet mladima jer tada internet nije bio dostupan svima. Dejan mi je ukazao poverenje kakvo se retko dobija, i tu sam ostala narednih deset godina. Rad u Huperu bio je neka vrsta ozbiljne škole novinarstva.

Pripadate generaciji novinara koja je zanat učila na terenu, među sagovornicima, urednicima, rokovima i živim pričama. Šta je tada značilo biti novinar, a šta vam iz tog vremena danas najviše nedostaje?

- Teže se postajalo novinar, uz više muke se dolazilo do priča i sagovornika, ali je zato i odjek dobrog teksta ili intervjua bio veći. To mi nedostaje. Jesu se okolnosti u društvu promenile, brži život podrazumeva i instant informisanje. Možda više ljudi pročita neki tekst na portalu, ali ne želim da prestanem da verujem u magiju koja isijava iz tek kupljenog časopisa na trafici.

Za vas mnogi kažu da imate izuzetan osećaj za tekst i meru. Da li se dobar urednik rađa s tim osećajem ili se on gradi godinama, kroz tekstove, ljude i iskustvo?

- Jeste fraza, ali baš pripada ovom odgovoru. Talenat je početak svakog uspešnog puta. A onda mnogo rada, truda i posvećenosti. Možda je to stvar skromnosti, ali nisam ni želela da budem urednik pre četrdesete. Sećajući se svog prvog urednika, njegovog umeća u pisanju i odlučivanju, verovala sam da je neodgovorno i neprirodno bez velikog iskustva stati na čelo bilo čega. Makar i malog magazina. Uz fakultetsko obrazovanje, a zatim i dugogodišnji rad, onaj talenat s početka postane izbrušen i koristan i drugima. Dakle, dobar urednik se postaje.

Intervjuisali ste brojne umetnike, glumce pevače i ljude koji su obeležili domaću scenu. Postoji li susret koji vam se kasnije vraćao kao uspomena veća od samog teksta?

- Čuvena televizijska novinarka Tanja Peternek Aleksić bila je jedini autor čija mi je emisija "TV lica" privlačila pažnju još dok sam bila u osnovnoj školi. Kad sam počela da radim, zbog odgovora na jedno pitanje zarad nekog teksta, do Tanje sam mogla da dođem samo ako je fizički sretnem pred njenu emisiju koja se emitovala iz studija Trećeg kanala u Sava centru. Ljubazno me je primila u šminkernicu, a onda, kad smo završile taj kratak razgovor, pošto sam joj se dopala, pozvala me je u studio da prisustvujem realizovanju emisije. Sedela sam iza kamere i slušala njen intervju s glumcem Pavlom Minčićem. Emisija je išla uživo, gledalo ju je milion gledalaca, ali niko na takav način. Ubrzo potom, jednog dana pozvala me je telefonom i pitala kad mogu da dođem kod nje po pisaću mašinu. Tanja je, znajući da je nemam, želela da mi pokloni svoju, da bi mi donela sreću. I verujem da jeste. Odavno na njoj ne kucam, ali pažljivo čuvam poklon svoje danas drage prijateljice.

Da li se i posle toliko godina rada dogodi da pred nekim sagovornikom osetite onu lepu tremu?

- Više ne, bar ne kao kad sam na svom prvom intervjuu za sagovornika imala legendarnog glumca Nikolu Simića. Za Dan škole bio je gost naše Pete beogradske gimnazije, u publici su sedeli svi profesori, direktorka, uvaženi gosti... I sve oči bile su uprte u nas dvoje na sceni. Kasnije su mi rekli da je sve prošlo odlično. Ja sam samo upamtila da je na moje poslednje pitanje, kako je to biti Duško Dugouško, ustao i rekao: "Šefe, koji ti je vrag?" Kasnije je iskustvo radilo protiv treme. Ipak, događaj poput onog kada su Milena Dravić i Dragan Nikolić na moj poziv zajedno došli na događaj koji je u našoj prestonici organizovao magazin u kom sam tada radila, probudio je u meni veliko uzbuđenje jer su mi dokazali da se naša saradnja bazirala na bezgraničnom poštovanju.

Čini se da ste uvek umeli da priđete sagovorniku, a da ga ne pritisnete. Da li je poverenje najdragocenija stvar u jednom intervjuu?

- Jeste, ali i poverenje se stiče. Često se, na pomen poverenja, setim legendarnog Petra Kralja i njegove divne supruge Sonje. Posle našeg prvog susreta pozvali su me u svoj dom. Od tada, za svaki sledeći intervju Petar bi mi dozvolio da sednem za njegov računar i sama biram fotografije koje su mi dragocene za magazin. S druge strane, pre toga, još kao početnik, želela sam da pišem o neafirmisanim umetnicima. Danas su mnogi od njih velike zvezde, ne samo kod nas, neki su uspeli i u svetu. A nisu zaboravili svoj prvi intervju.

Šta nikada niste voleli u novinarstvu - površnost, nepreciznost, grubost ili odsustvo poštovanja prema priči i čoveku o kome se piše?

- Sve navedeno ume da me izbaci iz takta. To nisu odlike pravog novinara, to je ponašanje onih koji su zalutali u ovu profesiju.
Kada biste danas mogli da pošaljete jednu rečenicu mladoj Jasmini, onoj koja 1995. godine tek ulazi u novinarstvo, šta biste joj rekli?
- Da uživa u trenutku i ne pravi planove jer 30 godina kasnije ništa neće biti onako kako zamišlja.

Vi ste za mnoge mlađe novinare neko od koga se uči zanat. Šta ste najčešće ponavljali mlađim kolegama?

- Drago mi je ako nekoga mogu nečemu da naučim. Društvene okolnosti, stil života pa i pravila u novinarstvu menjaju se, čini mi se, brzinom svetlosti. Sve manje sam sigurna da danas bilo čiji početak traje godinama, kao što je bio slučaj s mojom generacijom. Ali ono što ne može da pregazi vreme, to je lepa pisana reč. Srećna sam kad vidim da se mlađe kolege dobro pripreme za intervju, kada znaju šta treba da pitaju sagovornika, pažljivo ga saslušaju, a sve lepo pretoče u tekst.

Posle toliko godina u novinarstvu, postoji li još uvek tema koju priželjkujete, sagovornik s kojim biste voleli da razgovarate ili tekst za koji čuvate poseban prostor?

- Pre nego što sam počela da radim, maštala sam da mi sagovornici budu ljudi s neobičnim zanimanjima ili nesvakidašnjim životnim pričama. Ipak, okolnosti su me uvele u svet slavnih. Imala sam čast da upoznam mnoge domaće, pa i neke strane zvezde. I ne žalim se, još sam tu, a valjda ću prepoznati trenutak kada ću se okrenuti tom klinačkom snu.

Postoji li anegdota sa sagovornikom koju nikad niste zaboravili, da vam je donela veliku životnu lekciju?

- Milena bi mi često zakazala susret negde na Vračaru, u svom komšiluku. Jednom smo se posle intervjua, uz slatku pitu od jabuka koju je volela, raspričale na razne teme, pa i o godinama. Požalila sam se kako mi često kažu da sam zakasnila za mnoge stvari jer već imam 35. Pogledala me je značajno i rekla: "Jasmina, vi nemate 35, vi imate samo 35." Ubrzo sam shvatila da nije važan samo savet, već i to ko vam taj savet da. Već sa 36 život je počeo da mi se menja nabolje (smeh).

Pored svih profesionalnih uloga, vi ste i majka Natalije. Da li vas je majčinstvo naučilo nekoj vrsti strpljenja, nežnosti i širine koja vam je kasnije značila i u radu sa ljudima?

- Kada sam rodila ćerku imala sam iza sebe lepih 20 godina rada. Mnogo intervjua, putovanja, uspeha... Pomislila sam da je dosta, da više ne mogu da budem novinar koji će biti budan 24 časa i dobra majka. Ali uz podršku supruga Dragutina i kolega, vratila sam se. Danas ne bih smela da odustanem, jer ćerki ne bih imala odgovor na pitanje zašto sam prestala da pišem. Natalija mi je dodatna snaga da mogu da podnesem sve što sam pre nje verovala da je nemoguće.

I na kraju, kad čitalac uzme 300. broj TV Ekrana u ruke, šta biste voleli da oseti - da je dobio magazin koji se pročita, ili magazin koji se sačuva?

- Devetog maja je tačno 31 godina otkako radim, sve vreme verujem da učestvujem u stvaranju magazina koji se pažljivo čitaju, pa i čuvaju. Nedavno mi je jedan naš mladi glumac, kad sam ga pozvala za intervju, rekao da mu je drago što sarađujemo, ali da će se veoma obradovati i njegov otac koji sakuplja sve TV Ekrane od prvog broja. I to je jedan od znakova da smo na dobrom putu.

 Video: Anđela Jovanović odgovara na 36 brzih pitanja