"Morala sam da izbacim otrov iz sebe da bih preživela": Ljiljana Habjanović Đurović o veri, bolu, hrabrosti i umeću stvaranja

Postoje ljudi koji pišu i koji od vere u Boga, ljubavi i bola naprave čitav književni svet, a među njima je i Ljiljana Habjanović Đurović. Njene junakinje ne govore glasno, ali ostaju zapamćene poput mirisa tamjana posle liturgije ili one rečenice koju čovek pročita davno, a razume tek mnogo godina kasnije.

Kad se čitaju vaša dela, stiče se utisak da samopotvrdu i inspiraciju dobijate preko snoviđenja. Koliko je to tačno?

- Znate kako kažu u jevanđelju: "Duh diše gde hoće i glas njegov čuješ. Ne znaš odakle dolazi i kuda ide." To je nadahnuće koje dobije umetnik, svaki umetnik i stvaralac, ne samo pisac. Ako nema nadahnuća od Duha svetoga, onda nema ni dubine ni lakoće, a u krajnjoj liniji ni te lepote.

Način na koji predstavljate veru i duhovnost je veoma živ, ali potkrepljen žrtvom i teskobom. Da li uz duhovnost nužno ide žrtva?

- Gospod je rekao: "Ko hoće da ide sa mnom, neka uzme krst svoj i neka ide za mnom." Sveti oci su rekli: "Sa krsta se ne silazi, sa krsta se skida." Ne mora da ide nužno, postoje i oni koji jesu duhovni ljudi pa su imali manje teškoće, ali mislim da nijedan veliki stvaralac nije stvorio ozbiljno duhovno delo a da nije osetio bol, patnju, uskraćenost i gubitak. Čovek mora da doživi neke stvari da bi mogao da piše o njima, kao i teškoće da bi smanjio sebe u sopstvenim očima, shvatio koliko je beznačajan bez Boga i bolje razumeo i voleo druge ljude.

Koju istinu o vama samima je bilo najteže da prihvatite?

- Čovek o sebi treba da osvesti da smo bez Boga ništa, da sve što dobija, ima i jeste ne dobija po sopstvenoj zasluzi, već Božjom milošću. Ja sam želela da budem pisac. Nakon što sam objavila prvu knjigu, želela sam da budem čitana, a zatim i najčitanija. Čovek uvek ima neku želju. I kada vidi redove svojih čitalaca koji se smenjuju decenijama, čovek može da se zanese, a strašno je važno da mu se to ne desi. To je ono protiv čega čovek mora da se bori - samozadovoljstvo, samohvala i pogotovo gordost, jer ona je Bogu najmrskiji greh.

Možete li izdvojiti primer iz vašeg životnog puta?

- Ima jedna lepa priča, vezana je za mitropolita Amfilohija. Nakon što sam 2001. godine objavila "Petkanu", 2003. "Igru anđela" i 2005. "Svih žalosti radost", 2007. godine izašla mi je knjiga o despotici Angelini Branković - "Zapis duše", koju sam pisala po želji mitropolita Amfilohija. Na tadašnjem Sajmu knjiga nisam mogla da dišem koliko je bilo ljudi. U jednom trenutku je mitropolit došao do mene, blagoslovio me, poljubio u čelo i rekao: "Nastavite da radite, ali kad se završi Sajam, dođite kod mene." Tako je i bilo, i tada mi je ispričao priču koja glasi: "Natovarili na magarca ikonu Presvete Bogorodice. Na putu do željenog cilja vodili su magare i tim putem su ljudi klečali, palili sveće, plakali i molili se. Magarac je tada pomislio koliko je voljen i fenomenalan. Međutim, nakon što je odneo ikonu tamo gde treba, vratio se istim putem. ali nikoga bilo nije." Tada sam shvatila da je mitropolit zabrinut za moju besmrtnu dušu i rekla sam mu: "Ne brinite, znam da sam jedan sasvim običan magarac." Nakon dužeg pogleda rekao mi je: "Dobro je."

Da li je tokom vašeg stvaralačkog i duhovnog puta ostalo neko pitanje na koje još uvek niste dobili odgovor?

- Stalno se obrazujem, čitam knjige Svetih otaca, kao i one vezane za istoriju i istoriju umetnosti radi knjiga koje planiram da pišem. To uvek otvara neka nova pitanja, teme i povode za razmišljanje. Uvek bude stvari zbog kojih se posle dugo razmišlja, pa čak i muči.

Kad biste mogli da odaberete samo jednu rečenicu koju biste ostavili u amanet ljudima, koja bi to bila?

- Samo nas ljubav može spasti, ljubav koju primamo i dajemo drugima, jer ljubavlju se i Gospod imenuje.

Ove godine se navršilo 35. godina od objavljivanja romana "Ana Marija me nije volela". Koliko je bilo teško i hrabro tako mlad napisati takvo delo 1991. godine?

- Sreća sa hrabrošću je ta da, kada nešto radite, ne znate koliko ste hrabri. Radite jer osećate takoreći unutrašnje moranje da biste mogli da krenete dalje. Morala sam da završim sa svojim detinjstvom, da izbacim otrov iz sebe da bih preživela. Nisam želela da čitavog života plevim baštu svog nesrećnog detinjstva i da mi ono bude opravdanje za sve. Tada sam imala 33 godine, spremala se za majčinstvo, nisam razmišljala da li sam hrabra ili ne. Pisala sam je u vreme Jugoslavije, bratstva i jedinstva, i očekivala sam da će me određeni mediji napasti, ali znala sam da ću, ako posrnem i padnem, ustati uspravno.

Da ste tada mogli, šta biste rekli maloj Ivi iz knjige "Ana Marija me nije volela"?

- Ispuniće ti se ono o čemu maštaš. Ništa ne brini, ne budi tužna, ostvarićeš svoje snove.

Pogledajte video: Ljiljana Habjanović Đurović o romanu Ana Marija me nije volela