Dejan M. iz Beograda, fotograf, dvadeset godina živi slikajući i snimajući sahrane - obilazi groblja i ožalošćenima nudi slikanje i snimanje sahrane.
"Jedna slika je 120 dinara, snimanje je 50 evra po satu. Neki fotografi na grobljima traže i po 200 dinara za sliku, ali ja mislim da je to previše. Bavim se i drugim stvarima, ali slikanje sahrana mi donosi najveći prihod", rekao je Dejan M, koji se nalazio na beogradskom groblju Orlovača.
"Grobljima kruže i ovi što traže 200 dinara po fotografiji, a moje cene su povoljnije. Ja čak dajem i jednu veliku fotografiju gratis. Ukoliko me pozovu ranije i zakažu, ožalošćene mogu da snimam i kod kuće ili u restoranu, na parastosu. Neki vole slikanje na sahranama, neki ne, a meni je cilj, iskreno, da zaradim", otvoreno priča Dejan.
Pored Dejana, koji je "slobodan strelac", uslugu fotografisanja sahrana pružaju i pogrebna preduzeća, ukoliko je porodica preminulog traži. Ipak, iako Dejan tvrdi da ovako može dobro da se zaradi, ova preduzeća imaju malo drugačija iskustva, jer, kako kažu, ovaj običaj više nije toliko zastupljen u Beogradu, koliko na jugu Srbije.
"To su ljudi koji imaju nekoga u inostranstvu, ili oni koji imaju dosta novca. Po mom mišljenju to rade kako bi se pokazali, da im neko slučajno ne zameri što nešto fali. Iz nekog mog iskustva, takav običaj je mnogo zastupljeniji na jugu Srbije nego u Beogradu", objašnjava Miloš, zaposlen u privatnom beogradskom preduzeću „Pogrebne usluge".U pogrebnim preduzećima naglasili su nam da oni ovu uslugu nikako ne nameću svojim klijentima, već je obezbeđuju samo ukoliko se to od njih zahteva.
"Ukoliko ožalošćena porodica želi da se sahrana fotografiše, postoje fotografske radnje sa kojima mi sarađujemo. Mi ne nudimo fotografisanje, već ga ožalošćeni sami traže. Fotografi sa kojima radimo trude se da budu što manje upadljivi, ne obraćaju pažnju na ljude i rade svoj posao", zaključuje Miloš.
Međutim, postoje ljudi kojima „grobljanski" fotografi poput Dejana nisu ni malo simpatični."Dok sam sahranjivala majku, iz ćoška kapele odjednom se pojavila nepoznata žena. Raspitala se ko je ožalošćen, i nakon kratke izjave saučešća ponudila mi je da snima sahranu", kaže za Bojana M, učiteljica u osnovnoj školi, i dalje u neverici zbog ovakvog, kako sama kaže „nepoštovanja".
"Svesna sam da to neki ljudi rade, čak mi se čini da je to rasprostranjen običaj u pojedinim delovima Srbije i sveta", objašnjava Bojana, ali dodaje kako „smatra da je nametanje takvih usluga u jednom, za porodicu teškom trenutku, krajnje degutantno".
U JKP „Pogrebne usluge", u čijem sastavu je deset beogradskih grobalja, nisu odgovorili na naša pitanja o načinu saradnje sa fotografima koji kruže oko kapela.Ipak, iako malobrojne, postoje porodice koje žele fotografije sa sahrane neke bliske osobe.
"Fotografisao sam sahranu svoga oca, ne zbog rodbine iz inostranstva ili da mi neko ne bi nešto zamerio. Jednostavno sam želeo da imam to poslednje sećanje na njega. Ali to je za mene bila lična stvar, ali upravo iz tog razloga ne bih dozvolio ni da neki nepoznati fotograf to radi umesto mene" rekao nam je Goran Š, pravnik iz Beograda.
Odluka o fotografisanju sahrane je, nesumnjivo, lična stvar ožalošćenih. U nekim delovima sveta predstavlja tradiciju, dok za druge može biti morbidna pojava. Kod nas se možda ovaj običaj ređe primenjuje i kako bi se izbegli nepotrebni troškovi pogreba, koji su ionako po mnogima previsoki za naše životne standarde.
