Onaj kome egzistencija nikada nije bila ugrožena, teško može da zamisli u kakve sve situacije ljude dovodi siromaštvo. I to ne nužno ono krajnje siromaštvo, karakteristično za zemlje trećeg sveta, već i ono "običnije" i "svakodnevno" siromaštvo koje je sve češće i u razvijenim zemljama. Rasprava upravo o tome, pod naslovom "Što i kako siromašni kupuju, a da obični ljudi o tome nemaju pojma?", pokrenuta je na Reditu, a korisnici su podelili svakodnevne priče o situacijama koje "obični" ljudi verovatno ne mogu ni zamisliti.
"Moja kanecelarija ima zajednički WC pa tako u njemu ima svakakvih potrepština, za žene i muškarce. Tako ima, naravno, i uređaj s tamponima koji koštaju tek 5 centi. Jednom mesečno ostajem da radim prekovremeno i napunim kesicu s tamponima za svoju ženu".
"Kad sam bio mali, burger king imao je u ponudi, posebno za decu, dva mini burgera spojena kao da je reč o nekom burger-eksperimentu. Nekad bismo išli. Moja je večera bila jedan i po mini burger, a mamin deo je bio pola. Imala je uz to i besplatno piće".
"Sa 17 sam se odselio od roditelja. Nisam imao novca, jedino što sam imao bio je stari "automobil". Jedna guma se probušila i morao sam otići po novu. Međutim, kad sam došao tamo rekli su mi da su sve četiri loše i da ih moram menjati. Seo sam i plakao. A onda je upravnik pokucao na moj prozor. Rekao mi je da ima set guma za mene. Zahvalio sam mu se i rekao mu da nemam novca. Međutim, on mi je na to rekao da ne brinem i da ću mu platiti kad diplomiram".
"Imao sam teško detinjstvo. Živeli smo dobro, a onda nas je otac napustio. Od moje devete do 18 godine bili smo strašno siromašni. Jednom smo mogli da priuštimo izlazak i delili bismo doručak koji je koštao manje od jednog dolara - mama, brat, sestra i ja. Uvek bi netko dobio veći deo, menjali smo se. Sada sam odrastao i najvažniji cilj mi je da moja deca nikada ne iskuse siromaštvo. Ništa te ne motiviše u životu kao sećanje na borbu oko poslednje kobasice".
"Bio sam toliko siromašan da sam znao otići u Long John Silvers, naručiti vodu i grickalice (koje su tada bile besplatne) i tako sediti i gledati ljude koji jedu. Neverovatno je bilo to koliko su malo jeli. I koliko su hrane ostavljali. Nisam uzimao ono što je već neko ugrizao. Jednom je žena naručila dva komada ribe, uzela jedan mali zalogaj, nekoliko krompirića i ostavila sve ostalo. Bila je to najbolja večera koju sam jeo posle dugo vremena".
Indeks
