S kesom u ruci, Huso Borić iz bratunačkog sela Suljići, krenuo je u januaru 1992. godine trbuhom za kruhom da traži posao u Srbiji, a s kesom se i vratio!
Huso je pošao kao sezonski radnik ostane nekoliko meseci, a zadržao se više od 21 godine. Nije imao nikakav kontakt sa familijom i komšijama, a pre deset dana, već davno zaboravljeni Huso pojavio se u svom rodnom selu i iznenadio starije komšije koji su ga poznavali.
U selu nije zatekao ni skromnu roditeljsku kuću. Komšije su mu dale kolibu od dva metra kvadratna, koja nije veća od kućice za pse, i u njoj boravi.Huso ne brine kako će provesti iduću zimu, naučio je da spava gde stigne - po štalama i stanicama, a leti pod topolama češće nego u kućama.
Kolibu, koju je dobio, smestio je pod orah i u toj hladovini odmara nakon 21 godine rada i nadničenja i zadovoljan je iako, kako ističe, "izlazi na rikverc".
Ne žali se ni na šta i ni na koga. Hodao je, radio najteže poslove, potucao se po svetu, a ništa nije stvorio ni zaradio.
"Otišao sam 24.januara 1992. Ubrzo je počelo ono što nije trebalo i više se nisam mogao vratiti. Tako sam ostao", kaže Huso, koji je otišao kao 40-godišnjak, a vratio se kao stariji čovjek iz "pečalbe".
Radio je razne poslove u Srbiji i Crnoj Gori i zarađivao za život. Najviše je vremena proveo brinući o stoci kod raznih domaćina, zatim u zadrugama, dok su postojale, čistio je štale, istovarao kukuruz, kopao, čuvao bostan i obavljao razne fizičke poslove.
Prvo je radio u Pećincima, pa u Rumi, Inđiji, po selima u Bačkoj, a onda je jedno vrijeme otišao u Crnu Goru i tamo radio u Beranima, Andrijevici i ispod Prokletija. Čuvao je bostan u Bačkoj, a ovce na Komovima...
Zbog rata nije mogao da se vrati, a kasnije nije mogao da pređe granicu, jer su mu bili "zastareli" dokumenti. Kaže da je više puta pokušavao.
Dolazio je do Drine, sedeo na obali i gledao preko rike prema zavičaju.
"U zadnje vreme odlučio sam da pređem - pa šta god bude. Zakačio sam se za teretni voz iz Loznice i tako sam prešao u Karakaj i došao", objašnjava povratnik Huso.
Roditelji su mu umrli, za braću ne zna gde su, a kuća je porušena. On svoju porodicu nije nikada formirao. Oseća kao da je veliki teret skinuo s leđa kada se vratio u svoje selo, kao da mu je "skinuta tona cementa".
