Ugovorila sopstvenu smrt! Ovo je neverovatna priča o dvoje ljudi koji su na internetu sklopili najmračniji dogovor

Za spoljašnji svet, Šeron je bila definicija proseka: uzorna supruga, domaćica, žena koja je komšinicama i crkvenim prijateljicama delila praktične savete o uređenju doma i zavesama. Ali čim bi se vrata zatvorila i kada bi mrak pao, ta ista fina gospođa pretvarala se u nešto sasvim drugo.

I, verovali ili ne, našla ga je. Kupila je kartu, spakovala kofer i otišla nepoznatom čoveku na noge, sa jednom jedinom jezivom namerom: da se odatle nikada ne vrati živa.

Ovo je priča o jednoj potpuno običnoj domaćici sa vrlo neobičnim fetišom koji ju je koštao života.

Sve je kod Šeron Lopatke na početku delovalo toliko normalno i obično da bi malo ko mogao da nasluti mrak koji se spremao. Rođena je 1961. godine kao najstarija od četiri ćerke i odrasla je u Baltimoru, u okrilju stroge, tradicionalne jevrejske porodice.

Njeno detinjstvo i mladost nisu odavali nikakve znakove onoga što će uslediti; naprotiv, delovala je kao slika i prilika prosečne dobre devojke. Igrala je odbojku i hokej na travi, pevala u školskom horu i volontirala gde god je mogla - u biblioteci, kao pomoćnica nastavnika, svuda gde bi se to od nje očekivalo.

Njeni školski drugovi kasnije su govorili da je bila toliko "normalna" da je za mnoge bila neprimetna. Međutim, iza te slike poslušne ćerke krila se duboka i očajna potreba za begom od strogih roditeljskih pravila.

Taj prvi veliki korak ka slobodi - ili bar onome što je ona smatrala slobodom - dogodio se 1991. godine kada se udala. Njen izabranik bio je Viktor, građevinski radnik u koga se zaljubila na prvi pogled, ali postojala je prepreka koja će trajno promeniti njen odnos sa porodicom: Viktor je bio katolik.

Za njene roditelje Jevreje to je bio neoprostiv greh i izvor sramote, toliko da su odlučili da prekinu svaki kontakt sa njom. Šeron je ostala bez porodice u kojoj je odrasla, ali je u tom gubitku videla šansu da konačno preseče spone i krene svojim putem.

Mladi par se preselio u mesto Hempsted u Merilendu, u malu prizemnu kuću smeštenu u mirnoj slepoj ulici. Spolja gledano, živeli su tiho i povučeno, onako kako živi većina parova u predgrađu.

Dok su neki susedi smatrali da su previše zatvoreni, drugi su ih pamtili kao prijatne i živahne ljude, ali prava istina o tome šta se događalo iza njihovih zidova ostala je nepoznata.

Do 1995. godine internet je polako ulazio u domove, donoseći nove mogućnosti, ali i mračne kutke. Dok je Viktor odlazio na posao, Šeron je ostajala sama kod kuće, tražeći načine da dopuni kućni budžet i ispuni vreme.

Počela je sa veb-sajtom posvećenim uređenju doma, a zatim se njen onlajn život sve više širio. Pored bezazlenih poslova, počela je da nudi usluge vidovnjaka i duhovnog savetnika.

Stvari su otišle dalje kada je počela da radi na tzv. "hotlajnu". U to vreme, pre nego što je sve postalo dostupno na klik, ljudi su plaćali paprene sume po minutu da bi razgovarali sa nepoznatim glasovima o svojim fantazijama.

Šeron je u tome pronašla prostor gde je mogla da skine masku "normalne žene" i istraži svoje porive. Sati su prolazili dok je lutala kroz čet sobe, polako klizeći ka sve ekstremnijim sadržajima.

Njena interesovanja su se menjala - od obične pornografije ka bizarinim i uznemirujućim temama. Anonimnost interneta bila je opojna: mogla je da bude bilo ko.

Kreirala je lažne identitete, predstavljala se kao sitna, nežna žena ili kao agresivna domina, menjajući uloge iz dana u dan. U jednom trenutku postala je i "Nensi Karlson", persona kroz koju je navodno nudila i snimke i sadržaje najekstremnijih fantazija.

Njene objave na forumima bile su uznemirujuće - od prodaje nošenog veša do tvrdnji o snimcima koji uključuju nasilje i nesvesne žrtve. Nikada nije pronađen dokaz da su ti snimci postojali, ali sama činjenica da je to pisala bila je dovoljna da ledi krv u žilama.

U novembru 1996. godine počela je da ide još dalje - piše o fantaziji da bude mučena do smrti. Čak i u zajednicama koje su bile navikle na ekstremne sadržaje, to je izazvalo nelagodu.

Ljudi su je upozoravali da brka fantaziju i realnost, ali ona nije htela da stane. Govorila je da ne želi igru, već "pravu stvar".

Većina se povukla, ali jedan čovek nije. Robert Glas, četrdesetpetogodišnji kompjuterski analitičar, naizgled običan porodični čovek, imao je svoju mračnu stranu.

Njegov brak se raspadao, a on se sve više povlačio u svet interneta. U njegovim fajlovima pronađeni su uznemirujući zapisi i prepiske pod pseudonimima.

Kada ga je supruga suočila s tim, sve se raspalo. Ubrzo se razveo i potpuno se izolovao.

U tom trenutku, njegovi i Šeronini putevi su se ukrstili - na internetu. On je pisao o želji da nekome nanese bol, ona o želji da joj neko nanese bol.

Počeli su da razmenjuju poruke. Tokom meseci nastala je arhiva od skoro 900 mejlova - detaljnih, mračnih, gotovo nepodnošljivih u svojoj sadržini.

U oktobru 1996. Šeron putuje kod njega, uz objašnjenje mužu da ide kod prijateljice. Vozom stiže u Severnu Karolinu, gde je Robert čeka.

Od tog trenutka, njihova priča ulazi u zonu iz koje nema povratka.

Šta se tačno događalo narednih dana ostaje delimično nepoznato. Kada se Šeron nije vratila, njen muž pronalazi pismo u kojem piše da ga napušta i da "ne goni njenog ubicu".

Ubrzo počinje policijska istraga. Pronalaze se mejlovi, a zatim i Robert.

Pretresom njegove kuće otkriva se haos, kompjuterski diskovi, sumnjivi materijali i tragovi koji vode ka dvorištu. Tamo je pronađeno Šeronino zakopano telo.

Robert je uhapšen. Tvrdio je da je sve bila seksualna igra koja je izmakla kontroli i da je njena smrt nesrećan slučaj. Međutim, dokazi i obim prepiske govorili su drugačije. Kasnije su na njegovim računarima pronađeni i dodatni, teži dokazi, uključujući ilegalne materijale, što je dodatno otežalo slučaj.

Nakon godina postupka, Robert pristaje na nagodbu i priznaje krivicu za ubistvo iz nehata i druge optužbe. Dobija zatvorsku kaznu, ali priča se ne završava tu. Godine 2002, samo mesec dana pre isteka kazne, Robert umire od srčanog udara u zatvoru. I tako se zatvara ovaj mračni krug: Šeron, koja je želela smrt, i Robert, koji je živeo svoju mračnu opsesiju, oboje završavaju tragično.

Ostaje pitanje koje i dalje stoji bez jednostavnog odgovora: ako neko preklinje da ga ubijete i vi to učinite - da li ste ubica ili oružje u rukama samoubice?

Kurir.rs