Zvali su ga jugoslovenski Džejms Din, a on je jedva imao novca za osnovne stvari: Slobodan je umro pred 52. rođendan, a ovo ga je tištilo do poslednjeg dana
Slobodan Cica Perović je bio jedan od najautentičnijih, ali i najzagonetnijih glumaca u istoriji jugoslovenskog glumišta. Često su ga nazivali „glumačkim genijem iz senke“ i „srpskim Džejmsom Dinom“, mada je on bio potpuno neuporediv glumački čudak u najboljem mogućem smislu te reči.
Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Jugoslovenskog dramkog pozorišta i Ateljea 212 od 1951. godine, a prvu ulogu na filmu je dobio u ostvarenju "Njih dvojica", gde je irgao četnika Marka. Jedan je od glumaca koji su nagrađeni na Filmskom festivalu u Puli, za komičnu ulogu u filmu "Muškarci" iz 1963. godine, u kojoj je igrao s Oliverom Marković.
"Posmatrao sam, dakle, kako sva moja glumačka energija i želja da stvaram idu ni u šta i da snaga malaksava. Napustio sam pozorište i postao slobodan umetnik, tako se to kaže, ali umesto da preporodim u sebi dinosaurusa, pretvorio sam ga u guštera, u malo, bezopasno, nejako biće. Zbot toga, možda, na prvi pogled i delujem kao čovek koji je našao ovoj mir, kome je sve svejedno, u kome više nema ni žara ni ambicija" istakao je jednom prilikom.
Život izvan pravila
Uprkos tome što za njega sloboda nije imala alternativu, priznavao je da je često ona imala cenu.
Živeo je izuzetno skromno, gotovo osamljenički. Često je znao da nestane na nekoliko nedelja ili meseci jednostavno bi spakovao stvari i otišao da živi u nekom selu, na planini ili pored reke, daleko od svih.
"Čovek koji svakog prvog u mesecu prima platu tome se svesno, da ne kažem dragovoljno, potčinjava. Ali, slobodan umetnik to ne može, njegov je prihod neizvestan i on mora da se ponizi. On moljaka, on vuče za rukav, on ište ne da bi mu duh bio oslobođen, već da bi platio kiriju i telefon i struju. A radim, nije da ne radim. Snimao sam ove godine seriju "Salaš u malom ritu", Matavuljeve "Beogradske priče", dramu "Paviljon šest", koja ima čak i internacionalne uspehe. Primio sam za to nekoliko dobrih mesečnih plata, koje su mi omogućile da solidno živim dok sam radio. Ali, ja takve poslove ne mogu svakodnevno da radim. I zato, kad "Salaš" počne da se emituje na televiziji, ja ću opet biti ni na čemu. Suočen sa inkasantima ...Od mog rada živi administracija na filmu, administracija na televiziji, administracija u pozorištu – pričao je Cica, kako je preneo Yugopapir.
" Mogu da se hranim i na kazanu, ne marim, uopšte, šta jedem i gde stanujem, ne zato što sam boem, već što mi je važno da budem slobodan" zaključio je.
Cica Perović je nosio neku duboku, unutrašnju tugu i nemir koje nikada nije naglas objašnjavao. Njegov životni stil — praćen alkoholom, nemirom, neurednim životom i potpunim zanemarivanjem sopstvenog zdravlja — uzeo je svoj danak veoma rano.
Preminuo je nekoliko dana pre svog 52. rođendana u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
