Lekari savetovali njegovoj majci da abortira, a sa 12 godina potpuno je izgubio vid: Bočeli je samo jednom govorio o detinjstvu i borbi koju vodi od rođenja

Poznati italijanski operski pevač i jedan od najvoljenijih svetskih tenora, Andrea Bočeli, danas ima uspešnu međunarodnu karijeru, a milioni ljudi širom sveta dive se njegovom talentu i istrajnosti. Njegov život, međutim, od najranijeg detinjstva obeležile su teške borbe i brojni zdravstveni problemi.

Andrea je imao svega nekoliko meseci kada su njegovi roditelji primetili da trpi jake bolove. Ubrzo je usledio težak udarac – lekari su mu dijagnostikovali bilateralni urođeni glaukom.

„Odmah smo krenuli da trčimo po lekarima, od specijaliste do iscelitelja. Kao dete je često bio podvrgnut operacijama, pokušavajući da spasemo vid“, navodi se u Bočelijevoj knjizi „Muzika tišine“.

Situacija je bila toliko teška da su lekari njegovim roditeljima savetovali da prekinu trudnoću, jer su predviđali da će se dete roditi sa invaliditetom.

Njegova majka prethodno je završila u bolnici zbog upale slepog creva, a tokom lečenja lekari su joj preporučili abortus. Ona je, međutim, odbila da prekine trudnoću. Nakon rođenja bilo je očigledno da Andrea ima ozbiljne probleme sa vidom, pa je potvrđena dijagnoza urođenog glaukoma.

Godinama kasnije, Bočeli je tokom jednog koncerta javno zahvalio majci što je odlučila da ga rodi.

„Doktori su joj stavili led na stomak, a kada je tretman završen, rekli su joj da bi trebalo da pobaci dete. Rekli su joj da je to najbolje rešenje jer će se beba roditi sa nekom vrstom invaliditeta. Ali mlada i hrabra žena odlučila je da neće pobaciti i dete je rođeno. Žena je bila moja majka, a dete sam bio ja“, ispričao je Bočeli.

Muzika mu je od najranijeg detinjstva bila najveća ljubav

Andrea je odrastao na porodičnoj farmi u malom selu Lajatiko, u Toskani, oko 40 kilometara južno od Pize. Porodica se bavila prodajom poljoprivrednih mašina i proizvodnjom vina.

Njegova majka i mlađi brat Alberto i danas žive u porodičnoj kući, dok je njegov otac preminuo 2000. godine. Još kao dečak, Andrea je pokazivao ogromnu strast prema muzici. Njegova majka jednom je rekla da je upravo muzika bila ono što je njega moglo da učini srećnim.

Sa svega šest godina počeo je da pohađa časove klavira, a kasnije je naučio da svira flautu, saksofon, trubu, trombon, gitaru i bubnjeve. Njegova dadilja Orijana poklonila mu je prvu ploču čuvenog italijanskog tenora Franka Korelija, nakon čega je Andrea počeo ozbiljno da razmišlja o karijeri operskog pevača.

Već sa sedam godina umeo je da prepozna poznate glasove tog vremena i pokušavao je da se ugleda na velike pevače.

Sa 12 godina ostao je potpuno slep

Iako se od rođenja borio sa ozbiljnim problemima sa vidom, tragedija je usledila kada je imao 12 godina. Tokom fudbalske utakmice, na kojoj je igrao na poziciji golmana, lopta ga je pogodila direktno u oko.

Zadobio je moždano krvarenje, a lekari su pokušali čak i tretmanom pijavicama da mu spasu vid. Međutim, svi napori bili su bezuspešni i Andrea je potpuno izgubio vid.

„Jednog dana, igrajući fudbal, bio sam golman. Nemam pojma zašto, jer nikada ranije nisam bio golman“, prisetio se Andrea u dokumentarcu. „I nikada više neću biti golman. Lopta me je udarila pravo u lice. Od tog udarca došlo je do krvarenja... i ostatak je istorija.“

Njegov brat Alberto opisao je trenutak kada je njihov život zauvek promenjen.

„Tada je izgubio vid. Tada je zavladala tama“, rekao je Alberto.

„To je bila prava tortura“

Alberto je u dokumentarcu o životu svog brata govorio i o teškim godinama koje su prethodile potpunom gubitku vida.

„Moj brat Andrea je sa tri godine, zbog urođenog glaukoma, operisan 13 puta u Torinu“, objasnio je Alberto. „To je bila prava tortura.“

Kada je imao sedam godina, Andrea je poslat u internat za osobe sa oštećenim vidom, jer, prema Albertovim rečima, „nijedna lokalna škola nije htela da ga primi“.

„Kući bi dolazio samo za praznike. Mi bismo ga posećivali jednom mesečno“, rekao je njegov brat.

Andrea je kasnije opisao boravak u internatu kao „najgori trenutak“ svog života.

Majka se plašila da neće moći sam da se snađe

Uprkos svim teškoćama, njegova majka trudila se da sinu obezbedi što normalniji i stabilniji život.

„Moja majka se plašila da neću moći sam da se snađem. Radila je veoma naporno da mi pruži mir i stabilnost“, rekao je Andrea.

Upravo će muzika, koja mu je od najranijih dana bila utočište, kasnije postati njegov životni poziv i put ka jednoj od najuspešnijih operskih karijera na svetu.