Razbijena najveća zabluda o princezi Dajani: Ovo je istina o njenom životu pre palate i kraljevske porodice

O životu princeze Dajane u gotovo tri decenije nakon njene smrti napisano je toliko toga da se čini gotovo nemogućim otkriti detalj koji javnost već ne zna.

U novoj knjizi "Swan Song: Diana, My Sister", objavljenoj 22. septembra, Spenser se vraća u vreme mnogo pre kraljevske porodice, princa Čarlsa i života pod lupom javnosti. Priseća se devojčice koju je poznavao jednostavno kao svoju stariju sestru i tvrdi da je njihovo detinjstvo bilo mnogo srećnije nego što se godinama prikazivalo.

"Detinjstvo koje pamtim i koje smo imali bilo je zaista srećno", rekao je 62-godišnji Spenser u razgovoru za People.

Razvod roditelja ipak je ostavio trag

To ne znači da je stanje u porodici Spenser bilo bez velikih potresa.

U galeriji pogledajte fotografije princeze Dajane s majkom Frensis:

Dajana je imala sedam godina 1969, kada su se razveli njeni roditelji, Džon Spenser i Frensis Šand Kid. Otac je dobio starateljstvo nad decom, a odlazak njihove majke često se u biografijama navodio kao jedna od najvažnijih emocionalnih rana u Dajaninom detinjstvu.

Čarls ne pokušava da ospori da je razvod bio bolan i zvaničan opis njegove knjige govori o "agoniji zbog razvoda njihovih roditelja" kroz koju su brat i sestra prolazili zajedno.

Ipak, Spenser smatra da je iz te činjenice s vremenom nastala mnogo šira priča – da je celo Dajanino detinjstvo bilo nesrećno.

Upravo je to, kaže, jedan od mitova koje želi da napokon ostavi iza sebe.

Otac je pred decom skrivao tugu

Spenser se posebno osvrnuo na njihovog oca. Prema njegovim sećanjima, Džon Spenser je nakon raspada braka prolazio kroz težak period, ali je pred decom nastojao da bude topao i brižan roditelj. Čarls pamti trenutke u kojima bi prošao pored očeve radne sobe i video ga kako sam sedi i zamišljeno gleda kroz prozor. Međutim, kada bi mu deca prišla, raspoloženje bi mu se promenilo. Njegova slika je zato drugačija od ideje o emocionalno hladnom domu iz kog je Dajana kasnije pokušavala da pobegne. Spenser tvrdi da su on i Dajana bili voljeni, te da je otac nakon majčinog odlaska nastojao da zadrži osećaj normalnosti i radosti u njihovom životu. Spenser pritom dopušta mogućnost da je Dajana neka osećanja proživljavala drugačije od njega i da kao mlađi brat nije mogao da zna sve što se događalo u njenom unutrašnjem svetu.

Upravo zato je uradio nešto zanimljivo. Pre nego što je zaključio da je uvrežena slika njihovog detinjstva pogrešna, razgovarao je s ljudima koji su poznavali Dajanu dok je bila devojčica.

Među njima je bila i njihova nekadašnja dadilja Seli.

I ona je, prema Spenserovim rečima, Dajanu iz tog perioda pamtila kao srećnu devojčicu. To mu je bilo važno jer nije želeo da knjiga bude samo njegova, gotovo 60 godina stara verzija događaja.

Naravno, tuđa sećanja ne mogu definitivno da odgovore na pitanje kako se Dajana osećala u svakom trenutku svog detinjstva. Spenserova verzija pre svega je lično svedočanstvo mlađeg brata, a ne konačna psihološka procena.

"Ne znam kako je bilo ne odrastati s njom"

Jedan od najnežnijih delova knjige odnosi se upravo na odnos Dajane i Čarlsa.

Bili su dvoje najmlađe dece porodice Spenser, a Čarls kaže da su tokom odrastanja bili gotovo nerazdvojni.

Kada ga pitaju kako je izgledalo odrastati s Dajanom, kaže da mu prvo pada na pamet vrlo jednostavan odgovor:

"Ne znam kako je bilo ne odrastati s njom." Brat i sestra zajedno su lutali porodičnim imanjem, poveravali se jedno drugom i prolazili kroz razvod roditelja i kasnije zahtevna iskustva u internatima. Imali su i nadimke koje su koristili jedno za drugo.

Čarls je Dajanu zvao "Dač", a ona njega "Karlos".

Daleko pre nego što je za ostatak sveta postala Lejdi Di, princeza od Velsa i na kraju "princeza naroda", za mlađeg brata bila je jednostavno Dač, a sve se promenilo kada je započela vezu s tadašnjim princem Čarlsom.

Devojka koju je njen brat poznavao ceo život gotovo je preko noći postala jedna od najpoznatijih žena na svetu.

Spenser u knjizi prati upravo taj prelaz – od njihovog detinjstva i privatnog porodičnog života do trenutka u kojem se Dajana udala za prestolonaslednika i ušla u kraljevsku porodicu.

Knjiga potom ulazi u mnogo mračnije delove njenog života: raspad kraljevskog braka, odnos s medijima, poslednje godine i događaje nakon njene smrti u Parizu 1997. godine.

Neke Spenserove tvrdnje već su izazvale ozbiljne kontroverze. Bakingemska palata osporila je, na primer, njegov prikaz razgovora s Čarlsom nakon Dajanine smrti, naglasivši da se sećanja ljudi u periodu intenzivne tuge mogu razlikovati.

Zato je važno i ostale delove knjige čitati kao Spenserovo lično sećanje na sestru, a ne kao nepristrasan zapis njenog života.

Čarls kaže da mu je jedan od glavnih razloga za pisanje knjige bila želja da ostavi svoju verziju priče pre 30. godišnjice Dajanine smrti 2027. godine. A upravo su sećanja iz detinjstva možda njen najzanimljiviji deo.

Jer iza svih fotografija u večernjim haljinama, kraljevskih turneja, razvoda i života pred paparacima bila je devojčica koja se smejala s mlađim bratom, lutala porodičnim imanjem i imala tajni nadimak koji će decenijama kasnije znati gotovo samo njeni najbliži. Spenser ne tvrdi da Dajana nije nosila ožiljke iz detinjstva.

Njegova poruka je jednostavnija: teški događaji koji su se dogodili u njenoj porodici nisu bili celo njeno detinjstvo. I gotovo 30 godina nakon što ju je izgubio, želi da se uz tragične delove njene priče pamte i oni srećni.

(Kurir.rs/ Tportal)

Video: Princ Čarls i princeza Dajana