Prva dama Jugoslavije Jovanka Broz sahranjena je uz tužne i svečane tonove italijanske pesme "Bela ćao". Neposredno pred smrt, Titova udovica poželela je da baš ovu pesmu puste kada se od nje budu opraštali. Razlog za to nije samo levičarska poruka koju pesma šalje, nego i zbog toga što je pesma simbol borbe protiv nepravde, koja je Jovanku zadesila posle maršalove smrti kada je stavljena u kućni pritvor.
"Bela ćao" je pesma italijanskih partizana iz vremena Drugog svetskog rata, pa izbor Jovanke Broz, koja je važila za jednog od najhrabrijih boraca partizanskih jedinica, nije neobičan.
Pesma je nastala šezdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Jovanka imala nepunih 40 godina, a njen autor do danas je ostao nepoznat. Pevali su je svi anarhistički, komunistički i socijalistički borci, kao i čitav levičarski antifašistički pokret otpora u Italiji.
Međutim, ideološka poruka pesme sigurno nije jedino zbog čega je Jovanka Broz, neposredno pred smrt, poželela da je baš ovom kompozicijom isprate na večni počinak.
"Bela ćao" zvanično je bila "himna" partizana, ali je širom sveta vrlo brzo prepoznata kao simbol borbe protiv nepravde ili kako su je mnogi opisali "pesma slobode duha, želje za sveopštom slobodom". Jovanka je sva ta prava naprasno izgubila od Titove smrti, kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.
Ostavljena je da živi u staroj i zapuštenoj "vili" na Dedinju, u kojoj je krov prokišnjavao, a grejanja nikada nije bilo. Omalovažavanje prve dame SFRJ išlo je dotle da je ličnu kartu i pasoš dobila posle čak 30 godina čekanja.
Jovanka Broz do kraja je ostala dama, ponosna i prkosna. O svojoj mučnoj borbi kroz život nije htela da govori ni u poslednjim danima.
Jovanka Broz sahranjena je u subotu u Kući cveća, a poštovaoci Jovanke Broz.
"Vreme je da priznamo da smo počinili greh, i prema Jovanki Broz i prema sopstvenoj istoriji. Nepravda je počela da se ispravlja tek na kraju njenog života", rekao je premijer Ivica Dačić u oproštajnom govoru.
