Ovog velikog umetnika ponovo gledamo u mnogim maestralno odigranim ulogama jer se filmovi u kojima on igra masovno repriziraju. U intervjuu za hrvatski magazin Ekspres Todorović je otvorio dušu.- Fizički sam izvan teatra, ali duhom ne. Još se taj trag pozornice vuče po mojoj duši. Poželim ponekad opet da igram, međutim, to me ne drži dugo. Posebno kad vidim nekog kolegu kako loše igra. Tad pomislim - koliko bih ja to bolje uradio. Ali to je subjektivno mišljenje. Ko zna da li bih odglumio bolje ili ne. Sigurno je samo jedno, neću se vraćati.Kako danas provodite dane?- Uglavnom sedim u kafani. Imam tri omiljena kafića, tri različite vrste ljudi, različitih zanimanja, tema naših razgovora i baš uživam. Jedan od njih prozvali smo Hilandar, po pravoslavnom svetištu, manastiru u Grčkoj, u koji žene ne smeju ući. Pa tako i u taj naš kafić ženska noga još nije kročila.Da li je tačno da ste zbog filma „Dom za vešanje“ šest meseci živeli s Romima?- Davor Dujimović, Emir Kusturica i ja bili smo u tom velikom ciganskom naselju. Oko 40.000 ljudi živelo je tamo, a primljeni smo savršeno. Morali smo da upoznamo cigansku psihologiju, njihovu opsednutost lepim životom. Kod njih nema depresije, bolesti, a svi puše. Deca od četiri-pet godina puše, stariji se malo i drogiraju, žive sasvim drukčiji život, a svi su zdravi. Šta posebno pamtite?- Sećam se jedne divne kuće, bila je kao palata nekog bogataša. I pitao sam vlasnika: „Zašto si je ovde napravio?“, a on kaže: „Ovde je moj dom. Imam novca, fabriku koja šije farmerke, ali ne idem nikuda. Ja pripadam ovom svetu“. Morao sam i jezik da naučim. Kusturica je takav da uvek sve promeni, ubaci nove replike, nove tekstove, a za to treba znati jezik. Morao sam da upoznam njihov život da bih odigrao jednog istinski pravog Ciganina. I na tu ulogu sam veoma ponosan, mislim da je vrh cele moje karijere. Sestra vam je diva Mira Stupica, deca Srđan i Dana, glumci.- Kod nas važi krilatica „kad dete nije ni za šta, baci ga u glumu“. Ja sam se inficirao, nesvesno, gledajući svoju sestru. Sedam godina je starija od mene, ali sam je kao devojku vodio na probe u pozorište i čekao da završi, pa bih je dopratio kući. Tako je majka odredila i tako je bilo sve dok se nije udala. Niti je ona za mene velika umetnica, niti sam ja to za svog sina Srđana. Dam mu savet, a kad vidim završnu verziju, shvatim da me ništa nije poslušao.Kad se danas osvrnete unazad, jeste li zadovoljni?- Moram da budem zadovoljan. Živeo sam kao boem, znao sam da se potučem, ali i da lako oprostim. Blag sam po naravi, iako ponekad malo nervozan, ishitren. Nisam odigrao sve što sam hteo. Nikad nisam igrao klasiku. Uvek uloge čoveka s ulice, čoveka iz komšiluka, ali nikad, na primer, ljubavnika. Šekspir je prošao pored mene.Koliko ste uloga odbili?- Više sam odbio nego što sam prihvatio. Ako u ulozi ne vidim sebe, ili mi se ne svidi tekst, ili vidim da bih se ponovio kao u prethodnoj ulozi, nema smisla prihvatiti je. Nekad sam odbijao projekat jer je moj voljeni Partizan u to vreme igrao utakmice.
Uvek sam bio uz sinaZašto ste podržali Srđana da upiše Akademiju, a ćerku Danu niste?- Srđan je prvo svirao u grupi EKV. Nisam mu branio muziku, ali mislio sam da je glumačka karijera ozbiljnija. Kad je položio prijemni na Akademiji, video sam da sam u pravu. Što se Dane tiče, veliki je rizik za mladu devojku da uđe u svet glume. Ona može da bude lepa, divno da glumi, ali vreme čini svoje. Gazi. Sve to prođe i onda će igrati tetke, majke, bake. Video sam oko sebe mnogo žena koje su tad postale nezadovoljne. Zbog karijere nisu imale ni decu, sve su podredile glumi. A godine prođu, i ne okrenu se a prođe i lepota, pa se upitaju: „Šta sad?“.
Paja je bio jedinstvenJe li vas steglo oko srca kad ste dobili nagradu „Pavle Vuisić“ ?- Paja je bio jedinstven. Bilo mu je teško prići, morao si da preskačeš ne znam koliko barijera da te zavoli kao osobu. Ja sam bio jedan od tih koje je voleo i cenio. Paja je bio veliki glumac i još veći čovek. Kad sam dobio nagradu, emitovana je reportaža o meni. Gledao sam se iz prvih glumačkih dana i malo sam zaplakao.
