Bez glumice Mirjane Karanović nemoguće je napisati noviju istoriju južnoslovenskog pozorišta i filma. Iako kaže da između pozorišta i filma nikako ne bi mogla da ostane bez dasaka koje život znače, odigrala je više od 70 uloga u filmu i na televiziji. U filmsku antologiju je ušla već debitantskom ulogom u kultnom delu Srđana Karanovića “Petrijin venac”, a svetsku slavu pobrala ostvarenjem u takođe kultnom filmu “Otac na službenom putu”.
A šta Mirjana Karanović trenutno radi? Ako se u kasnijim večernjim satima zaustavite pored izloga Kulturnog centra Beograda možete je videti u pozorišnom komadu “Glad”. Nećete, doduše, čuti šta se u toj predstavi dešava, ali ćete videti glumce i oko 20 gledalaca koji su takođe uvučeni u priču.
- "Glad" smo postavili kao početnu temu, na kojoj smo, zapravo, radeći nekoliko meseci, prolazili kroz razne svoje i tuđe lične priče o gladi koja je, zapravo, pre svega emotivna, a onda kada ne može da se zadovolji, prelazi u fizičku glad ili u glad koja kompenzuje nedostatak emocija, nežnosti ili pažnje. To su priče koje smo mi povukli iz sopstvenog iskustva i pokušali da od toga napravimo pozorišne scene, koje više nisu naše privatne priče, nego su od strane pisca i dramaturga Vuka Boškovića pretvorene u neke likove koje mi igramo, kaže Mirjana. Na konstataciju da su ljudi u Srbiji gladni i pitanje "čega su sve gladni i čega pre svega", ona kaže.
- Mislim da smo gladni samopouzdanja. Poslednje decenije su u velikoj meri poljuljale vrednosti za koje smo se držali i koje su činile da se osećamo dobro. Sada, sve što se dešava u našoj zemlji, depresija i histerična potreba da se odamo površnim zabavama, kao što su razne telenovele i realiti programi, zapravo su pokušaji da se pobegne od te situacije u kojoj se osećaš loše, nesigurno, u kojoj ne znaš kakva će ti budućnost biti. Mislim da smo gladni sigurnosti i nade. Mnogi u ovoj zemlji su izgubili nadu u budućnost, nadu da će njihov život biti bolji, ukoliko budu vredno radili ili ukoliko budu bolji ljudi ili radnici, bolji roditelji, bolji učenici. Mislim da su jednostavno mnogi izgubili tu nadu. Najveća greška je lakovernost - navodi Karanovićeva i komentariše veliki civilizacijski krah devedesetih godina, 5. oktobar, protraćenom energijom...
- To nije samo pitanje krivice, to je pitanje da li su obrti mogući u onoj meri u kojoj smo mi očekivali. Mislim da su naša očekivanja nakon krvavih devedesetih i tog mraka u kojem smo živeli, bila jednostavno nerealna i prevelika. Mislim da smo, više nošeni željom i maštom, poverovali da će se stvari promeniti u trenutku i da ćemo ponovo živeti srećni i zadovoljni i da sve ono što je bilo više neće biti. Zapravo, kad je čovek jako bolestan, pa ozdravi, potrebno je mnogo vremena da ponovo počne radi. Mora vredno da radi, da pazi na mnoge stvari u životu, da bi se nadao da možda jednoga dana ponovo postane onaj stari. Naša najveća greška je lakovernost, to što mislimo da se stvari promenom vlasti mogu rešiti. Ta greška je nešto što je i dan danas vrlo živo u Srbiji, to da mislimo da će, samo ako se promeni vlast, sve biti u redu; samo da ovi odu, a da oni dođu i onda će nam sve biti bolje. Tako će to biti dosta dugo. Nismo još politički i društveno zreli za punu korist od demokratije. Još uvek želimo da nas neko spase, da dođe neko veliki i moćan i da nas izbavi od svih muka, jednom i zauvek - navodi glumica i dodaje da je odavno prestala da ličnu sreću vezuje za politiku.
- To su sve lekcije, ništa nije uzaludno, ni bez veze, samo što, nažalost, godine prolaze i prolazi život i ukoliko budemo čekali da nam neko drugi reši taj život, govorim na ličnom planu, odmah mogu da kažem da se to neće desiti. Ja sam prestala da svoj lični život i ličnu sreću vezujem za političku situaciju. Treba da se okanemo iluzije da će bilo koji političar, ma kako on šarmantan ili sposoban bi, da će nam doneti preokret u našem ličnom životu.
