Povodom obeležavanja 80. godišnjice rođenja jednog od najznačajnijih srpskih pesnika prošlog veka, Branka Miljkovića, Ministarstvo kulture i informisanja organizuje okupljanje kraj groba tvorca antologijske pesme , „Uzalud je budim“. Na sam dan kada je 1934. godine u Nišu rođen Branko Miljković, 29. januara u 11 sati kraj Brankovog groba na beogradskom Novom groblju (parcela 28, grobnica br. 1 u drugom redu), okupiće se predstavnici Ministarstva kulture i informisanja, Narodne biblioteke Srbije, Filološkog fakulteta u Beogradu, Instituta za književnost i umetnost, Instituta za srpski jezik SANU, Biblioteke grada Beograda, Srpske književne zadruge, Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN centra, Društva književnika Vojvodine, Udruženje književnih prevodilaca, kao i veliki broj književnih stvaralaca i poštovalaca dela Branka Miljkovića.
Ceremoniju odavanja počasti predvodiće državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Dejan Ristić. Branko Miljković rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine.Detinjstvo je provodio u periodu Drugog svetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša. Odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok strahota rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetkik tema o smrti u njegovoj poeziji.
Branko je bio učenik gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“. Imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“ ...
Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista koji su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.
Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)...
Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije.
Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije.
Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.
Branko Miljković tragično je okončao život 12. februara 1961. godine u Zagrebu.
