Najnovije vesti

Umro nobelovac Gabrijel Garsija Markes
Foto: Rojters

Nakon upale pluća

Umro nobelovac Gabrijel Garsija Markes

Pop kultura
00:00h
Markes, pisac "Sto godina samoće", najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju

Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini.

Markes, pisac "Sto godina samoće", najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.

Zloćudni tumor se proširio na njegova pluća, jetru i limfne čvorove jedino što su doktori mogli da mu pruže jeste palijativna nega, odnosno ublažavanje bolova. Sa tim su se saglasili članovi njegove porodice, a i članovi medicinskog tima koji su smatrali da bi s obzirom na poodmaklu životnu dob, još jedan ciklus hemoterapija bio samo dodatna patnja za Markesa, a verovatno ne bi dao neke posebne rezultate.

Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca španskog govornog područja i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.

Pisac "100 godina samoće" je 30 godina živeo u Meksiku.

Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana "Sećanja na moje tužne kurve" koji je objavio 2004.

Markesova "Oproštajna poruka" masovno se širi društvenim mrežana.

"Spavao bih manje, a sanjao više... Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Bože moj kad bih imao jedan komadič života...Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..."

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja