Čaroban glas.Sopran Suzana Šuvaković Savić, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, polako broji dane do odmora. Iako neke njene kolege prave planove od danas do sutra, naša sagovornica već ima isplaniran raspored do kraja godine, kako u nacionalnom teatru, tako i u inostranstvu, gde često nastupa na prestižnim muzičkim scenama.Po čemu ćete pamtiti pozorišnu sezonu?- Po ulozi Toske, koju sam dugo čekala. Pučini je moj omiljeni kompozitor, tako da sam već sad napravila plan za sledeću sezonu. Napraviću veliki solistički koncert s njegovim arijama, zajedno sa gostima koji će biti iznenađenje.Imate sjajnu ulogu u operi „Evgenije Onjegin“.- Uloga Tatjane za mene je svakako veoma zahtevna, teška ne samo pevački već i glumački. Niko ne može da ostane hladan na Puškinove reči i muziku maestralnog Čajkovskog. Pošto je tumačim već nekoliko godina, čini mi se da sazreva ne samo u pevačkom smislu već i u pogledu čvrstine i mudrosti. U pitanju je jedna mlada, stidljiva devojka koja svoju ljubav iskazuje na najčistiji način, duboko iz srca, i to Evgeniju, koji to tada ne prepoznaje.Trenutno vodite Operski studio u Narodnom pozorištu. Kakve su današnje generacije pevača u odnosu na vašu?- Ovo je druga godina kako obavljam taj posao. Mogu da kažem da sam veoma ponosna na rad s mladima. Talenata je uvek bilo i biće ih, ali mi se čini da nove generacije, nesvesne svojih kapaciteta, pokušavaju, kao što i nameće naše vreme, da brzo dođu do trona i postanu zvezde preko noći. Naravno da se pevač razvija na sceni, ali samo uz poštovanje profesije i starijih kolega. Opera traži vreme. Veliki majstori našeg posla znali su da kažu da je jedan život potreban za učenje, a drugi za pevanje. Samo rad, istrajnost i neobaziranje na prepreke mogu vas dovesti do uspeha.Šta volite da vam zapevaju u kafani kad ste u društvu s prijateljima?- „Mito, bekrijo“, „Zapevala sojka ptica“ ili „Zelene oči“.Kakvu ulogu priželjkujete u novoj sezoni?- Ulogu Elizabete u „Don Karlosu“.
PublikaU SEULU SU MI LJUBILI RUKEDa li se razlikuje publika u Beogradu i po svetu?- Teško pitanje. Bilo gde u svetu publika oseća prave vrednosti i nagrađuje na najbolji način. Desilo mi se u Seulu da mi nakon predstave priđe žena koja je poželela da mi poljubi ruku. Postidela sam se, ali sam shvatila koliko poštuju umetnike. Nekoliko puta su mi dolazili ljudi uplakani s rečima: „Šta to imate u glasu što je tako lepo, čisto i iskreno“.
