Osmogodišnja Zara Sivčević, ćerka Amera i Gordane Sivčević, rodila se u maju 2006. godine u Neonatološkoj klinici bolnice Gradina u Tuzli. Odmah po rođenju devojčice doktori su roditeljima saopštili najgoru moguću vest.
Međutim, oni nisu želeli da se predaju. Zara se danas leči u Sloveniji, a majka Gordana je na krajnje potresan način opisala ono što oseća:
“Kada sam prvi put videla Zaru (bilo je to drugog dana po njenom rođenju, u inkubatoru na Neonatološkoj klinici bolnice Gradina u Tuzli), doživela sam strašan šok. Rekli su mi da je mala…ali ne toliko mala. Manje biće nikad pre nisam videla. Bila je minijaturna, sićušna, najmanja. Taj dan je imala 750 grama, smežurane prevelike kože, kao da ste joj obukli benkicu pet brojeva veću, telo sive, zemljane boje. Mislila sam da ću se ugušiti od osećaja bespomoćnosti i nečega…teškog, što me pritskalo i pretilo da me smrvi.
Neću pisati o mračnim teškim danima…kad sam postavljala pitanja, a nisam imala odgovora, kad sam očekivala nemoguće, a nisam znala gde da tražim, kad sam se lupala o zidove od gorčine i boli, a znala sam da moram da budem jaka i čvrsta.
Onda sam upoznala njih dve: NADU I VERU!
Svako moje jutro je donosilo novu nadu. Prvo moje otvaranje očiju nakon teške noći, bilo je nadanje: da ćemo taj dan usvojiti i osvojiti jedan novi momenat, novi pokret, novi glas. Doktor je rekao da je Zarin mozak “prazan list papira”. Nema ništa u njemu. Nijedan centar nije razvijen.
Na tom listu papira nije ništa upisano. Morali smo mi…Svaki dan upisati nešto novo, trenutak, glas, pokret, okret, mig oka. Drugi dan smo to morali da ponovimo i dodamo još nešto. Koliko je nade bilo svaki dan u iščekivanju da vidimo koliko je upamtila…?
Život nam je išao dan po dan i nikad nije rečeno “ako Zara”, uvek je bilo “kad Zara”. NADA nas je terala napred, a samo VERA u nju, njenu snagu, njenu volju, vera da će naša ljubav prema njoj pobediti, samo sam njih imala.
Ljudi mi često kažu da se dobro nosim sa ovom situacijom, da ne izgledam kao neko ko ima ovakvu “priču”. Kažu: nasmejana sam, o Zari pričam normalno, ne skrivam i ne preuveličavam njeno stanje. Imam planove za budućnost, njenu, našu…normalne kao i drugi…
Možete li vi shvatiti koliko sam ja puta do sada umrla od tuge, jeda, gorčine, razočaranja. Ne zato što sedam godina nismo išli na godišnji nigde, ne zato što imamo krš od auta (a auto nam treba kao vazduh), ne zato što se sve raspada, kvari, a mi ne pomišljamo na izmenu, renoviranje, ne zato što se više ne šišam , ne farbam kosu, ne kupujem garderobu, ne idem na kafe i šoping za dušu.
Pa čak i ovakvo razdvojeno življenje, samoća, želja da smo svi zajedno, sinovi rođendani, naše godišnjice. Neee… to nije razlog za umiranje. Ni za bol, ni suze.
Kada su vaša deca, Zarinih godina, vaše ljubavi, radosti i ceo svet, polazila prvi dan u školu, Zara se borila za svoj novi pokret, padala, dizala se, plakala, vrištala. I nastavljala.
U invalidskim ortopedskim kolicima počela je sanjati svoj san. Pitala me šta deca rade…? Rekla sam hodaju. Pitala je hoće li i ona hodati…? Rekla sam da…jednog dana. Prestala sam plakati i krenula s njom u boj. Do pobede.
Kada se vaše kćerke i sinovi Zarinih godina budu spremali za matursko veče…ja ne znam hoće li neko želeti da je drži za ruku, hoće li je neko zamoliti za ples u invalidskim kolicima, hoće li neko reći da ima prelepu haljinu…kratku i salonke sa vrtoglavo visokim petama.
Zbog toga svaki dan, svaki milioniti deo mene umre, a ja živim. I smjem se. I borim. Sa svojom Hrabrom Velikom Ljubavi. Svaki dan.
I svaki dan zamolim ljude da kupe neku lutku, knjigu, čestitku, srce. To sve pravim za nju. Jer kad kupite nešto za njenu bolju budućnost, postaćete svesni jednog lepog trenutka: da ste zdravi i da možete pomoći Zari da i ona ozdravi.
I možda vam se to učini da je samo milimetar u vremenu Zarinog lečenja, ali je hiljadu kilometara i premnogo svetlosnih godina u Zarinom i mom životu. Ljubav je”, reči su majke Gordane.
(focus.ba)
