Danica Maksimović: U Srbiji vam niko neće pomoći ako sami ne zagrizete i borite se

Danica Maksimović dočarala je brojne likove iz naroda u serijama, pozorišnim predstavama i filmovima, a bogatom opusu dodaće još jednu medicinsku sestru i požrtvovanu majku u debitantskom filmu „Amanet“ Nemanje Ćipranića.- Igrala sam dosta u savremenim filmovima, ali jednu ovakvu ulogu dugo nisam dobila. Koliko se sećam, reditelj mi je rekao da je scenario nastao po istinitom događaju. Presudni momenat da se prihvatim posla bile su Nemanjine reči da neće raditi film ako ja ne budem pristala da igram.I kakav je krajnji rezultat?- „Amanet“ je autentična i surova priča. Neka vrsta vrlo realističnog trilera. Vizuelni identitet filma je drugačiji od većine domaćih filmova. Govori o problemima savremenog čoveka i može se staviti u bilo koje podneblje. Očekujem da će biti dobro prihvaćen od publike. Čekamo da Ćipranić dobije sredstva na konkursu Filmskog centra da bi mogao da pusti film. Apelujem na ljude pomognu. Jedan prethodni premijer mi je lično obećao da će stati iza projekta, i ništa od toga. Najgore je kad niste nigde, kad ne pripadate. Nema kriterijumima po kojima mlad čovek može da dođe do sredstava. Debitanti čekaju dugo na svoju priliku da snime nešto i tako čekajući ostare.Šta je glavni problem?- Sve je prepušteno slučaju. Ako ne zagrize Danica ili neko drugi, ništa se neće desiti. Ekipi sam pomogla da snimi jednu scenu tako što sam pozvala tehničkog direktora Hitne pomoći da nam ustupe kola na sat vremena. Uvek je bilo teško, ali nikad kao danas.Igrate i glavnu medicinsku sestru Danu u srpskoj verziji hit serije „Urgentni centar“.- Nisam mnogo gledala američku verziju. Pokušala sam da je igram na svoj način. Čini mi se da sam uspela da je približim svom karakteru. Raduje me što čujem od medicinskih radnika s kojima sam u kontaktu da su zadovoljni našim radom i da im je drago što njihovu profesiju stavljamo u prvi plan. Sad mnogo više cenim posao lekara i sestara u Urgentnom centru. Uskoro treba da krenemo da snimamo nove epizode.

Da li je vaša priča više film ili pozorište?- Nekad mi se čini da sam se zasitila pozorišta. U početku mi je teatar bio mnogo zanimljivi jer je to glumac u tri dimenzije. Uvek imaš povratnu reakciju publike. Aplauzi. Za njih mi glumci živimo. Prava naknada za trud i rad je vrlo retka. Pozorište je hram umetnosti, u kojem se snalazimo ili ne. Na filmu s naturščikom možete da napravite dobar rezultat, ali u pozorištu ne.Prvi deo pozorišne sezone obeležila je premijera vašeg sina Miloša Lolića „Dnevnik o Čarnojeviću“. Dopada vam se predstava?- Bio je hrabar kad se odlučio da jednog Crnjanskog postavi na scenu. Moja preporuka je da publika prvo pročita knjigu, a tek onda dođe da pogleda šta je mladi Lolić želeo da predstavi. Nema sukoba, a ni dramske radnje, već samo teče proza, glumac i reč. Prema mom mišljenju, vrlo teško i uzbudljivo.

Kada ćete igrati kod sina?- Imamo dogovor da zna gde treba da se javi ako mu zatreba majka u nekom projektu. Nije nužno da nas dvoje uopšte sarađujemo.Miloša više cene u Evropi nego u Srbiji.- Miloš je postigao mnogo više napolju, zato ga tamo i više traže nego u zavičaju. Upoznala sam jednog studenta režije koji se zove Jug. Prišao mi je da zahvali što sam rodila Miloša Lolića. Prijatno me je iznenadio, rekao mi je da je upisao režiju kad je gledao njegovu predstavu i video kako pomera granice. To je najveća satisfakcija za majku.

Kurir