Zašto otužnom?
Zato što se savremeno srpsko pozorište, ali i društvo uopšte, potrudilo da Branislava Nušića nekako svede na "komedijaša"; na pisca od koga je najbolje braniti se takozvanom nušićevštinom - lakom komedijom koja u sebi nema ničeg od Nušićeve autentične hrabrosti i sklonosti ka prevratništu. S druge strane, nas koji smo radili na toj predstavi - uključujući, naravno, i pisca songova Marka Šelića Marčela - interesovao je jedan drugi Nušić: pisac koji je robijao zbog svojih političkih stavova, koji se nije plašio vlasti i koji je imao hrabrosti da to javno i kaže. Komedija „Dr Nušić“ opisuje međuratne srpske bogataše koji su svoja bogatstva stekli na nesreći Prvog svetskog rata i koji, neuki kakvi jesu, sebi i svojoj deci sada na sve načine pokušavaju da obezbede fakultetsko obrazovanje i društveni status. Od trenutka kada smo napravili predstavu, u Srbiji se dogodio čitav niz skandala sa lažnim diplomama i doktoratima - od predsednika Tomislava Nikolića do ministara, gradonačelnika, lokalnih funkcionera vladajućih i opozicionih stranaka. Kupovina znanja postala je naša svakodnevica.

Šta će tim ljudima te silne lažne diplome i doktorati kada građani i bez „dr“ vide koliko su pametni, obrazovani, ugledni, otmeni, uspešni?
Zato što veruju da će na taj način izlečiti svoje duboke komplekse i frustracije. Zahvaljujući njima, ova zemlja pokazuje da joj nije potreban nikakav ozbiljan školski sitem, u šta nas, uostalom, svakoga dana uspešno uverava i resorni ministar. Našim životima, nažalost, vladaju loši đaci; našom državom - ponavljači.

Ne, ne, nisu svi ponavljači. Premijer je, recimo, bio odličan student. Doduše, sudeći po „sastavima“ u kojima se smelo poziva na Miroslava Krležu i Tomasa Mana, jasno je da ima pasaža gde na času i nije baš bio naročito pažljiv.

Eto, to je taj naš kvazi-Volter; sveznalica, frankenštajnsko čudovište obrazovanja! Čovek mora imati ogromnu intelektualnu i moralnu snagu da bi u takvom svetu ostao normalan i priseban; da bi nastavio da uči i radi, budući svestan da živi u društvu koje se doslovno moralno raspada. Baš zato su preostali dobri đaci, odlični studenti i mladi naučnici fenomen vredan dubokog poštovanja.

Istim problemima bavili ste se i u predstavi „Slučajevi/ Lost in Serbia“, koju ste prošle godine postavili na sceni Dadova.
„Slučajevi/ Lost in Serbia“ presek je strašnog stanja u kome se danas nalaze mladi ljudi. U komadu su prikazani njihova nezadovoljstva, frustracije, svest o besmislu koje ih okružuje. I to na svakom koraku: od porodice i škole do društvene zajednice ili crkve. Te generacije godinama su učene da su Hrvati „ustaše“, muslimani „balije“ i „Turci“, a Albanci „ubice“, „zlotvori“, „Šiptari“; trovani su lažima o drugim narodima, o drugim religijama, o manjinskim grupama. Ta deca su naprosto naučena da mrze. „Mrzim“ je tako postao refren i naših i njihovih života. Radeći nekoliko meseci na predstavi „Slučajevi“ i osećajući najčistiju ljubav i lojalnost prema deci koja su mi pomogla da napravim taj komad, shvatio sam da sve što mogu da im u ovom momentu poželim jeste da odavde što pre odu. Nažalost, ova država je nas roditelje dovela do toga da od sebe oteramo čak i vlastitu decu. Ima li šta strašnije?! Lično, poslednjih nekoliko sezona uglavnom radim van Srbije, što se pokazalo kao veoma lekovito, u smisli da sve o čemu se u Beogradu toliko sporimo postaje normalno čim čovek pređe granicu.

Ako je odlazak rešenje, znači li to da ste i sami jedan od onih „Fejsbuk i Tviter revolucionara i Če Gevara“?
Ne znači. Tokom poslednjeg boravka u Beogradu napravio sam predstavu „Dogvil“, u kojoj sam, pišući songove, na sav glas rekao što mislim o ovoj zemlji. Na taj način sam, čini mi se, napravio dobar pakt sa sopstvenom savešću na temu „rekao sam im“. To što ta predstava ima gotovo tribunski efekat i što na neki način katarzično deluje na one koji se još nisu predali, dokaz je da smo ipak uspeli da kažemo neke tačne stvari o „lošoj beskonačnosti“ u kojoj živimo.

Dobro, rekli ste - i?
Ništa! Nekada sam verovao da to što govorimo i igramo može da pokrene mase, da je u stanju da mnogo toga promeni.

Više ne verujete?
Ne verujem da bilo koja pozorišna predstava, knjiga ili film može da utiče na kolektivno otrežnjenje. Što opet ne znači da sam odustao od verovanja u to da je pozorište, kao i svaka prava umetnost, mesto apsolutnih vrednosti - apsolutne pravde, lepote, ljubavi, čestitosti, poštenja... Uprkos svemu, toga će uvek biti.

Hoće li biti „Dogvila“?
Hoće. Bez obzira na to što bi prostor u kome se ta predstava igra - govorim o „Mikseru“ - mogao biti srušen u cilju izgradnje suludog, megalomanskog projekta kakav je „Beograd na vodi“. Uzgred, nisam jedini koji „Beograd na vodi“ komparira sa Germanijom, tim pokušajem Adolfa Hitlera da od nacističkog Berlina napravi novi Vavilon. Izgradnjom tog arhitektonskog čuda Firer je želeo da na konkretan način demonstrira moć nove nemačke nacije koja se rađa iz poraza Prvog svetskog rata i propasti Vajmarske republike.

S tim što je Albert Šper, kome je taj zadatak bio poveren, ipak bio ozbiljan arhitekta.
To nije sporno. Samo hoću da kažem da je u oba slučaja reč o političkoj grandomaniji i nečemu što politički i zakonski spornu odluku nameće kao opšte merilo ukusa. Doduše, u konkretnom slučaju, budući da je jasno da su životi građana već toliko uništeni da oni nemaju snage da se bune ni kada su direktno ugroženi, vlast polazi od cinične pretpostavke - zašto bi se onda bunili zbog „Beograda na vodi“?! Sve u svemu, bojim se da nečinjenjem počinjeno da uništavamo ne samo istoriju nego i geografiju ovog prostora.

Zar geografija, ona malo šira, jugoslovenska, devedesetih godina prošloga veka već nije temeljno uništena?
Jeste, naravno. Nakon milion ljudi na Gazimestanu, prirodno je da danas govorimo o kolektivnoj odgovornosti. Za sve što se dogodilo devedesetih, za sve što smo proizveli drugima i sebi, sami snosimo odgovornost. Jer taj strašni režim Slobodana Miloševića nije bio samorodna diktatura; taj čovek nije tek tako uzurpirao vlast, napravio puč i nas nedužne, humane i lepo vaspitane petnaestak godina gurao u ratove i držao nas u tiraniji. Slobodan Milošević je sve vreme bio legitiman predsednik koga su birali upravo ovi građani. Što, naravno, mnogo više govori o nama. I to na isti način na koji o nama govori i aktuelna vlast.

KOKAN MLADENOVIĆ NA SAV GLAS: Reditelji i glumci iste su kukavice kao i građani!

LEČIĆ KUPIO SKUPOCENI DŽIP: Na festival došao u novom terencu, a ova dama mu je pravila društvo (FOTO)

Dnevni horoskop za 9. septembar: Ovnovi rešavaju probleme na poslu, Blizanci su pod pojačanim emotivnim nabojem, a Škorpije...

DANAS BEZ STRUJE U BEOGRADU: Na spisku delovi 6 opština, proverite je li vaša ulica na njemu

IZMENE U SAOBRAĆAJU U ULICI KRALJICE MARIJE: Linije GSP 32, 66 i EKO1 menjaju trase, evo kako sada voze

SRBIJA KREĆE 11. SEPTEMBRA: Evo ko čeka Orlove na startu EP - rapsored utakmica!

Srđan se oženio Irankom, doveo je u selo kod Kraljeva: Primila pravoslavlje, uzela srpsko ime, a evo kako danas žive

Kosem pokušava da pobegne otmičarima, ali ne uspeva: Ne propustite 53. epizodu serije "Sultanija Kosem", samo na Kurir televiziji

Oglasio se RTS: Voditeljski tandem više neće voditi Jutarnji program, ovo je razlog

Recept za beli ajvar koji svi traže: Malidžano osvaja ukusom domaćice širom Srbije

Koliko soli ide na litar vode za prave domaće kisele krastavce? Ova mera čuva ukus i hrskavost

ĐOKIĆA PO SVAKU CENU GURAJU NA "STUDENTSKU LISTU"! Vučić: Govorili su da odlučuju plenumi, a sad se vidi da PRITISCI DOLAZE SPOLJA!

SAHRANJEN GENERAL RATKO MLADIĆ Sin Darko se u suzama obratio ocu: "Putuj oče, putuj komandante... Izlaziš pred LAZARA I MILOŠA" (FOTO/VIDEO)

"PARTNERSTVO SA UZBEKISTANOM ZA NAS IMA STRATEŠKI ZNAČAJ" Vučić posle razgovora s Mirzijojevim u četiri oka: Beograd danas ima veliku čast da bude domaćin

SRAMOTA! Predstavnici blokadersko-studentske liste odbili čak i da ispoštuju minut ćutanja Ratku Mladiću (VIDEO)

VUČIĆ NA SRPSKO-UZBEKISTANSKOM BIZNIS FORUMU: Naša saradnja omogućiće nam da nastavimo da se razvijamo i ostvarujemo ozbiljne rezultate