Psihološki profil političke ličnosti nastao je kako bi se tvorcima spoljne politike pružila sveobuhvatna psihološka slika određenog lidera. Ta slika nije obuhvatala samo opis životnog puta, koji je oblikovao njegove osnovne stavove, već i konkretne aspekte njegovog ponašanja kao vođe, naročito značajne za političare koji s dotičnim liderom dolaze u dodir, piše srpski NEWSWEEK.U profilu političke ličnosti pokušavamo da opišemo suštinu nečije političke ličnosti, da identifikujemo duboko ukorenjene obrasce koji su dosledni i koji, shodno tome, imaju veliku moć predviđanja budućeg ponašanja. Zadatak je da utvrdimo koji elementi čine političku ličnost lidera i da ih odvojimo od onih koji su nebitni.
Posebno je važno da se podrobno identifikuju i analiziraju rani uspesi i neuspesi jednog vođe, pošto im se često pridaje prekomeran značaj u tumačenju budućih događaja. To zahteva pažljivo istraživanje prethodnih generacija. Tako je, na primer, kralj Abdulah Prvi, deda jordanskog kralja Huseina, imao ogroman uticaj na razvoj Huseina kao lidera. Kao harizmatični čovek ogromnog političkog ugleda, Abdulah se stideo sina Talala, obolelog od hronične paranoidne šizofrenije. Stoga je vrlo rano odlučio da unuku dodeli posebno mesto u istoriji Jordana i počeo je da ga priprema za ulogu budućeg kralja. Dečak je imao petnaest godina i nalazio se pored dede na stepenicama džamije El Aksa u Starom gradu u Jerusalimu kad je Abdulah pao mrtav pokošen metkom atentatora. Metak je pogodio i mladog Huseina, ali mu je život spasla medalja na grudima koju mu je deda poklonio tog istog jutra, što je verovatno učvrstilo Huseinovo uverenje u moć sudbine.Ambicije roditeljaPostoje brojni primeri psihobiografskih elemenata iz kojih možemo da zaključimo do kog stepena na političkog vođu utiče ambicija roditelja. Jedan od njih je i slučaj Dejvida Hoka, premijera Australije. Kada je pogledala svoju tek rođenu bebu u kolevci, njegova majka je navodno odmah znala da će joj sin postati premijer. Njeno proročanstvo moralo je da se ispuni, što je snažna potvrda da narcisoidni snovi majke mogu da oblikuju sinovljevu karijeru.
U svojoj autobiografiji Indira Gandi piše koliko su na nju uticali deda Motilal Nehru, istaknuti nacionalni lider i dva puta predsednik Kongresne stranke, i otac Džavaharlal Nehru, koji je, nastavljajući očevu borbu za nezavisnost, postao prvi premijer Indije. Dok su joj se roditelji nalazili u zatvoru, što se dešavalo često tokom njenog burnog politički obojenog detinjstva, gospođa Gandi je ispričala da se kao devojčica nije igrala lutkama već olovnim vojnicima. Na čelu kolone vojnika uvek je bila figurica sa belim štitom, na kome se nalazio crveni krst, što nas navodi na zaključak da se Indira identifikovala sa Jovankom Orleankom. Ona je stalno vodila vojnike-igračke u borbu, nagoveštavajući time da će u temeljima njene karijere biti sukobi. Time je možda čak predskazala i svoju mučeničku smrt od ruke dvojice telohranitelja Sika, koji su joj se osvetili za slanje vojske na Zlatni hram, njihovo najveće svetilište u Amritsaru. Vrlo je indikativno da su je politički protivnici prozvali „boginjom uništenja“ i da su na nju gledali kao na lidera koji stalno izaziva političke sukobe, ističući da joj nedostaje pomiriteljska veština, kakvu su imali njeni roditelji, piše srpski Newsweek.rs.Ključne životne promeneUloga sna i značaj mentora u mladosti posebno su korisni za razumevanje uticaja ključnih životnih iskustava na oblikovanje političke ličnosti. Bitno je otkriti junake i uzore iz detinjstva. Egipatski predsednik Anvar el Sadat se, na primer, kao dečak poistovećivao sa Mahatmom Gandijem, te je imao običaj da se ogrne belim čaršavom i šeta naokolo sa kozom, a često je sam sebi nametao post. Takvim ponašanjem nagovestio je svoju kasniju ulogu mirotvorca između Egipta i Izraela, koja mu je donela Nobelovu nagradu za mir.San formiran u adolescenciji može da posluži kao podsticaj za buduća velika dela, a potraga za ostvarenjem tog sna ubrzava se kada je čovek suočen sa bolešću. I jordanski kralj Husein i palestinski vođa Jaser Arafat održali su se na političkoj sceni zahvaljujući brižljivoj proceni političkih rizika. Ni Husein ni Arafat nikada se nisu udaljavali od arapskog biračkog tela u potrazi za nezavisnom palestinskom državom, niti su bili spremni da raskinu sa radikalnim apsolutistima u palestinskom pokretu. Međutim, obojica su se upustili u veliki rizik radi ostvarenja mira sa jevrejskom državom nakon što su pogledali smrti u oči, shvatajući da nemaju mnogo vremena za ostvarenje željenih ciljeva. Tek nakon što se Arafatov helikopter srušio u Judejskoj pustinji, usmrtivši pilota, i nakon što je šest nedelja kasnije hitno prebačen u bolnicu „Kralj Husein“ u Amanu radi operacije na mozgu da bi se otklonio krvni ugrušak, palestinski lider je raskinuo sa radikalnim protivnicima sporazuma sa Izraelom i pristao da učestvuje u pregovorima u Oslu. To je dovelo do istorijskog rukovanja sa izraelskim premijerom Jicakom Rabinom u ružičnjaku ispred Bele kuće i donelo mu Nobelovu nagradu.Nekoliko sedmica kasnije, i sam kralj Husein bio je smešten u istu bolnicu, gde mu je izvađen bubreg zahvaćen zloćudnim tumorom. Ubrzo zatim, poveo je odvojene mirovne pregovore sa Izraelom u pokušaju da izbriše mrlju iz svog istorijskog dosijea zbog gubitka kontrole nad Zapadnom obalom u takozvanom šestodnevnom arapsko-izraelskom ratu 1967. godine i ispuni svoju istorijsku misiju. Njegov deda Abdulah I, koji se tajno sastajao sa Jevrejima da bi uspostavio mir, svakako mu je bio pozitivan uzor, ali trenutak kada je on sam to učinio, navodi nas na zaključak da je pružio ruku pomirenja Izraelu onda kada se suočio sa vlastitom smrtnošću.Neispunjeni snoviMeđutim, reakcija na osujećene snove o slavi uslovljava neodmereno ponašanje, koje je istovremeno i destabilizujuće za državu. Iranski šah Muhamed Reza Pahlavi je pisao da mu je misija da povede belu revoluciju, kako je nazvan čitav niz reformi kojima je želeo da transformiše Iran u savremenu bliskoistočnu državu. Kada su ga francuski lekari 1973. godine obavestili da je bolestan i da ima zloćudni tumor, on je dramatično ubrzao tempo promena. Pošto je raskinuo sa OPEK, učetvorostručeni su prihodi koji su se od nafte slivali u Iran, zemlju sa nerazvijenom infrastrukturom. To je dovelo do neumerenog porasta očekivanja stanovništva, što je destabilizovalo socijalnu strukturu društva i uzrokovalo duboko nezadovoljstvo naroda, utirući put Homeinijevoj islamskoj revoluciji. Žureći da ostvari snove pre nego što umre, on je svoje lične planove stavio iznad političkih mogućnosti.
Uloga mentora ima izuzetan značaj i stoga je veoma važno da se ona brižljivo analizira. Mladi Josif Visarionovič Džugašvili (koji je preuzeo pseudonim Staljin tek 20 godina kasnije) bio je izložen krutoj disciplini pravoslavnog teološkog seminara u Tbilisiju, zbog čega se pobunio i prošvercovao radove Karla Marksa i Vladimira Iljiča Lenjina. Posebno se divio Lenjinu, do te mere da ga je idealizovao. Proučavao je njegove radove o revoluciji i na kraju je napustio školovanje da bi pomogao svom idealizovanom mentoru u ostvarenju sna o revoluciji. Međutim, kontrast između Lenjina kao idealizovanog uzora sa daljine i ličnog odnosa sa Lenjinom kao mentorom bio je veoma upadljiv. Mentor je i uzor političkog ponašanja, i izvor značajnih političkih ideja, i učitelj političke prakse, ali je ujedno i prepreka na putu ka vlasti. Iako je na početku bio samo lojalni štićenik, Staljin je tokom vremena postajao sve neposlušniji prema Lenjinu, boreći se za moć i uticaj. To je dovelo do snažne konfrontacije mentora i štićenika kada je Staljin imao četrdesetak godina. Lenjin je kasnije doživeo moždani udar, koji ga je potpuno onesposobio, tako da je Staljin mogao da učvrsti vlast.
Još jedan primer doživotnog efekta pozitivnog uzora, mada u odnosu koji nije bio tako intenzivan kao u slučaju Lenjina i Staljina, vidimo kod nekadašnjeg izraelskog premijera Menahema Begina. On je rano počeo da se divi pioniru cionizma Vladimiru Žabotinskom, čiji su snovi o bezbednoj jevrejskoj domovini bitno uticali na Begina i postali čvrsto jezgro njegove političke ličnosti.Piše Džerold PostAutor je godinama radio u američkoj obaveštajnoj agenciji CIA, gde je vodio odeljenje za političku psihologiju, koje se bavilo izradom profila svetskih lidera. Trenutno je profesor na Univerzitetu „Džordž Vašington“
(Newsweek)
