Ðorđe Kadijević, tvorac kultnih filmova „Leptirica“, „Devičanska svirka“, „Pukovnikovica“, „Karađorđeva smrt“ i „Sveto mesto“, ali i istoričar umetnosti, govori za Kurir o svom poslednjem filmu „Tito i umetnost“, koji je radio u produkciji „Filmskih novosti“, kao i o stanju u kulturi danas i nekada, u vreme Josipa Broza.Kadijević je pozvan da bude deo TV serijala „Titova soba tajni“, koji je sačinjen od nekoliko hiljada kilometara filmske trake koja je bunkerisana pronađena u depou „Filmskih novosti“.- Kada sam ih pitao zašto ja da radim, dobio sam odgovor koji me mnogo ne veseli, ali je istinit. Rekli su da sam pored Puriše Ðorđevića ja jedini živ koji može da posvedoči o Titu u domenu umetnosti. Pružila mi se prilika da učinim ono što sam oduvek priželjkivao, da kao živi svedok te epohe, neko ko je bio u njegovom društvu, bacim svetlo na ličnost Josipa Broza, ali kroz njegov uticaj na kulturu, što do sada niko nije radio. Tako je nastao film „Tito i umetnost“.
U to vreme, kako Kadijević ističe, politika je uticala i određivala kulturu i umetnost, ali ju je i podržavala i dozvoljavala da se samostalno konstruiše i napreduje.- Kao što znamo, Tito je predominantna ličnost u svakom aspektu naše zemlje. On nije bio intelektualac, nije imao veliko obrazovanje, niti je bio osobite kulture, ali je imao iskreno interesovanje za umetnost i podržavao je umetnike. U Titovo vreme kultura je bila konstitutivni deo državne politike i sistema, za razliku od danas. Čak i ako je bio protivnik moderne umetnosti, njegov „meki staljinizam“, kako ja to zovem, omogućio je da 1962. izričito u govoru bude protiv apstraktne umetnosti, a u isto vreme se gradio Muzej savremene umetnosti, sasvim nesmetano. On nikada nije gušio umetnike ko što sada neki to rade. Kako bi izgledala današnja umetnost da nije postojao Tito, to ne znam. Da nije Tita, ja se nikad ne bih bavio filmom. U njegovo vreme kultura je dosegla nivo koji će teško ponoviti.Jedan od reditelja čiji su brojni filmovi, poput „Praznika“ i „Pohoda“ iz šezdesetih, ušli u takozvani crni talas bio je i Ðorđe Kadijević.- Bio sam pravi predstavnik i žrtva crnog talasa. Međutim, u tome i jeste bila suština paradoksa Titovog „mekog staljinizma“. Moji filmovi, iako zabranjeni, obišli su svetske festivale i imali velikih uspeha. Borislav Pekić je bio najveća žrtva Titovog vremena, bio je i zatvoren, a opet je dobio prestižne nagrade poput Ninove i Oktobarske.
KvaziumetniciNEOKAPITALIZAM PROTIV KULTUREKadijević kaže da je problem današnjeg doba nedovoljno podsticanje i ulaganje u kulturu:- Teško je pomišljati da se išta može promeniti samo inicijativom pojedinca. Ovaj neoliberalni sistem, takozvano neokapitalističko društvo, ne podstiče i ne podržava kulturu. Retki su mediji koji posvećuju dovoljno pažnje kulturi. To ne znači da nema umetničkih aktivnosti. Štaviše, i te kako imamo ozbiljnih umetnika, ali su oni marginalizovani. Sramota je koliko moje kolege uzdižu neke nazoviumetnike, a oni koji zaista vrede bivaju skrajnuti samo zato što nemaju svog „menadžera“.
