Nagrada za životno delo „Pavle Vuisić“ na ovogodišnjim Filmskim susretima uručena je Jelisaveti Seki Sablić.Glumica za Kurir priča o pomešanim osećanjima s kojima je dočekana u Nišu, svojim strahovima i sumnjama i razlozima zašto se odrekla malo (građanskog) života.Kako ste se osećali kad ste čuli vest da ste dobitnik priznanja za životno delo na Filmskim susretima u Nišu?- Javio mi je moj prijatelj Vlada Živković, prvo sam bila malo ljuta jer sam se nalazila u Crnoj Gori, pa sam pomislila: „Jao, treba da se spremam, pa da putujem, pa šta ću reći...“ Naravno, to je kratko trajalo, onda me je to dirnulo, shvatila sam da se krug zatvorio, a zatim sam počela da razmišljam da li mi to pripada. Onda sam shvatila da sam u tim godinama koje su potrebne nagradi, te da je moje ime potrebno tom priznanju isto koliko je i ono potrebno meni.I dalje ste popularni, šta je tajna vaše glumačke dugovečnosti?- Mislim da je to što ni danas uloge ne shvatam kao rutinu i što me i dalje muče sumnje i imam to uznemirenje koje me vuče napred. Otkad sam prvi put zaigrala, uvek sam strahovala da li ću uspeti, jer nije dovoljno samo želeti, treba i biti. Uspešna gluma mnogo traži da, pre svega, neprestano radiš, da te publika razume, ali da i ti nju razumeš, da uvek pređeš rampu. I kad prođu tolike godine, uvek ta sumnja postoji.Imate li neostvarenih želja?- Ne. Želja mi je da radim, i to se ostvaruje. Neka mi Bog oprosti, nisam alava, ali ne mogu da se smirim. Srećna sam što sam još upotrebljiva, malo je glumaca u ovim godinama koji to jesu, koji će posao dobro odraditi, pa mi je mala konkurencija.Da li ste nešto žrtvovali umetnosti?- Meni je gluma dala sve u odnosu na moju prirodu i karakter. Verovatno mi je mnogo i uzela, pre svega jedan građanski, da ne kažem, „malograđanski“ način života, koji mi verovatno nije ni pripadao. Ipak sam ostvarila porodicu, imam sina i unuka, ali nikad nisam bila u nekom mirnom građanskom braku. Možda sam u jednom momentu ostala sama, ali i to mi je verovatno pripadalo jer život je jedan paket-aranžman. Nije to bilo direktno, nije to ona priča „muž mi je ljubomoran“. To je neko uznemirenje jer zajednički život s nekim oduzima mnogo energije, iscrpljuje, a ovaj posao traži apsolutno pripadanje, tu nema zezanja, on mi traži sve i dan-danas.Važite za najveću srpsku komičarku, da li vam je komedija zaista umetnički najbliskija?- Možda zvuči neverovatno, ali meni je bliža drama, to teatarski znalci veoma dobro znaju. Međutim, kako je komedija tražena, ja sam srećna što i tu plivam kao riba. Mnogi dramski glumci su nestali jer nisu bili traženi, a drame jako malo ima.
Voli ga publikaPETAR STRUGAR GLUMAC VEČERIZa ulogu tinejdžera Bude u filmu „Mali Budo“ Petar Strugar je sinoć glasovima publike izabran za glumca prve večeri Filmskih susreta. Crnogorskom glumcu popularnost je donela rola fudbalera Moše Marjanovića u rediteljskom prvencu Dragana Bjelogrlića. Petar kao dobitnik ovog priznanje konkuriše da bude na kraju festivala izabran za najpopularnijeg glumca.
Vrh ekipePAJU VUISIĆA SU SVI POŠTOVALIO kolegi čije ime nosi nagrada koju je dobila Seka govori s poštovanjem.- Nismo mnogo glumili zajedno. Bili smo bračni par u filmu „Leptirov oblak“, bili smo smešni, ja ovako sitna, a on onako krupan, još su nam uloge bile da se sve vreme koškamo. I danas mi te scene izmame osmeh. Igrali smo i u „Maratoncima“, bio je vrh ekipe, svi su ga mnogo poštovali - priseća se Seka.
