Prevodilac koji je prevodio popularni strip Alan Ford dobio je zasluženo priznanje:“U ovoj se kući rodio i proveo detinjstvo Nenad Brixy (1924. – 1984.) književnik, novinar i prevodilac. Njegova književna dela i prevod stripa Alan Ford – bezvremenski su. Grad Varaždinske Toplice i udruženje Trash iz Varaždina s ponosom podižu ovu spomen ploču u znak sećanja na našeg sugrađanina. Drugog septembra 2015.”Udruženje Trash se prvo i jedino setilo da konačno, trideset i jednu godinu od njegove smrti, oda počast i pokaže zahvalnost čoveku koji je, uz ostale poslove, a radio ih je, eno piše na ploči, najmanje tri, Jugoslaviju učio hrvatski. Da, upravo tako. Objašnjenje sledi – malo kasnije.
Zašto smo, zaboga, mi ovde tako voleli taj strip i, pogotovo, zašto je “Alan Ford” bio to što jeste samo dok ga je prevodio pokojni Brixy. Posle je završio kao u, eto, Nemačkoj ili Francuskoj - gde je objavljeno samo dvanaest brojeva i s takvom tiražom da o trinaestom niko nije razmišljao.Ima, verojatno, u skladištima negde u Srbiji na hiljade primeraka neprodanih epizoda o Grupi TNT, štampanih kad više nije bilo nimalo normalno da izdavač bude s jedne, a recimo prevodilac s druge strane Dunava. 
Odraslima uz priče o Broju Jedan i ostalima, taj “Alan Ford” nije bio isti kao pre, ma koliko se naizgled činilo drugačije. “Alan Ford na srpskom? Beži bre... To može samo ako je Brixy”, kazao je jedan od pasioniranih beogradskih čitalaca, beskrajno razočaran pokušajem koji je uporedio s “Mućkama” na danskom, ali s mongolskim glumcima.“Bilo je to više od prevoda: takav stepen intervencija se na Zapadu naziva ‘transkreacija’, skoro ponovno pisanje dela na domaćem jeziku... Neki moji hrvatski prijatelji, kada sam ih pitao u čemu se alanfordovski hrvatski razlikuje od standardnog hrvatskog u to vreme, navodili su ‘prenaglašenost’, ‘kitnjastost’, farsično preterivanje u izražavanju’. Neki su ga čak nazvali i krležijanskim. Što mi je sve bilo vrlo čudno, jer je taj hrvatski za mene, sa druge strane Dunava, oduvek bio ‘normalan’ hrvatski...“, kazao je Lazar Džamić, autor do sada jedine ozbiljne studije o fenomenu ovog stripa u nekadašnjoj Jugoslaviji, knjige “Cvjećarnica u Kući cveća: Kako smo usvojili i živeli Alana Forda”, objavljenoj u udruženoj akciji Izdavačke kuće Heliks iz Smedereva i Naklade Jesenski & Turk iz Zagreba.
Srpski marketinški stručnjak s londonskom adresom objasnio je kako je i zašto “Alan Ford” u pokojnoj Jugoslaviji bio popularniji nego igde drugde, računajući i Italiju, u kojoj su ga, držeći se principa Commedie dell’arte, ali smeštenih u hladnoratovski Njujork crtali i pisali Roberto Raviola i Lučiano Seči, potpisujući se kao Max Magnus & Bunker. Najmanje su dva, a pre će biti tri razloga zbog kojih su generacije i generacije odrasle uz “Alana Forda”, stripa oko kojeg se dan-danas slažu i oni što se, inače, ne mogu dogovoriti na kojoj strani sveta Sunce izlazi. Prvi je taj što likovi i njihovi odnosi beskrajno liče onome što su nekad bile, kako su izgledale i funkcionisale porodice.
Džamićevim rečima opisano: “svemoćni, nikad zadovoljni pater familias koji se ne libi liberalne upotrebe štapa kao univerzalnog sredstva motivacije i kažnjavanja; mnogobrojni žalopojni rođaci koji pate od svih mogućih bolesti; razna braća, sitni šverceri, mali lopovi ili samo nervirajuća konkurencija za ionako male kućne resurse; blesavi stričevi i ujaci, sa svojim komičnim pričama o ratovanju i raznim drugim podvizima; i naravno mi kao Alan – dobri, naivni...”Osim po dnevnim boravcima i porodičnim ručkovima, Grupa TNT se mogla svake večeri videti na televiziji, u sedam sati i trideset minuta, pa narednog jutra s prozora: dakle, Jugoslavija je bila stanje permanentnog haosa i iritiranosti u kojem su se narodi i narodnosti istresali jedni za druge, deklarativno zagovarali jedinstvo, a brinuli – i to neuspešno – o isključivo svojim interesima, suviše toga nije funkcionisalo, očekivanja i projekcije uvek su bili iznad granica mogućnosti, lopovi su glumili gospodu, majstori improvizovali, profesionalni pacijenti živeli na bolovanju, a pošteni plaćali cehove vlastitoj ludosti. 
Na kraju je i jugoslovenski Broj Jedan, dakle Josip Broz Tito lično, onaj što nas je držao na okupu kao njegov vremešni kolega svoje kilave agente – sahranjen u Kući cveća...O svemu tome nisu pisali i crtali Max Magnus & Bunker, ali mi smo to tako gledali i čitali – makar i nesvesno – uz Brixyijevu (trans)kreaciju koja se, bez imalo zadrške, može porediti sa radom jednog od najduhovitijih TV scenarista svih vremena, dakle Džona Salivana, čije su “Mućke”, skoro kao i “Alan Ford”, armiju obožavalaca imale u zemlji nastanka i nekadašnjoj Jugoslaviji. 
U društvu za koje je stečajni upravnik SSSR-a Mihail Gorbačov grunfovski rekao: “Vidio sam budućnost i ustanovio da ne funkcionira”.
(Express.hr)
