Retki su ljudi koji nisu čuli za Brus Lija, majstora borilačkih veština, filozofa i glumca koji je postavipo nove standarde u filmskoj industriji kada su u pitanju ostvarenja sa borilačkim veštinama. Njegov život je trajao samo 33 godine, ali je ostavio večni trag u svetu sporta i sedme umetnosti.
Rođen je u San Francisku, a odrastao u Hongkongu. Brus Li je najviše zapamćen po tome što je popularizovao kineske borilačke veštine u zapadnom svetu. Njegovi filmovi producirani u Hongkongu i Holivudu su podigli tradicionalni honkonški borilački film na novi nivo popularnosti i ugleda.
Jedno od njegovih najvećih dostignuća proističe iz zalaganja za oslobađanje borilačkih veština od krutosti i ograničenja koje pripadanje određenom stilu pretpostavlja. Koristio je elemente uzete iz različitih borilačkih veština u svom jedinstvenom načinu borbe. Ovaj pristup je bio prvi korak u stvaranju današnjih mešovitih borilačkih veština (engl. Mixed martial arts).
Dobio batine, pa upisao časove borbe
Brus Li je počeo da izučava borilačke veštine kao četrnaestogodišnjak sa učiteljem Jip Manom. Na ovaj korak ga je navela tuča u kojoj je prošao neslavno. Godine 1959. Brus se potukao sa sinom pripadnika čuvene bande Trijada. Nakon tog događaja otac ga je poslao u SAD, gde je završio srednju školu i dobio diplomu tehničke škole „Edison“. Posle srednje škole upisao je filozofiju na Univerzitetu Vašington, gde je upoznao buduću suprugu Lindu sa kojom je imao dvoje dece, Šenon i Brendona.
Filozofija borbe
Brus je smatrao da pripadanje određenom stilu borilačkih veština ograničava, kako samog pojedinca tako i borilačke veštine uopšte. Polazeći od toga da je telo svakog pojedinca drugačije (neko je mršav, a neko krupan, neko, pak, visok, a neko nizak...) smatrao je da je nelogično da se nekoliko pojedinaca različite telesne građe bavi borilačkim veštinama u okviru istog stila, vežbajući iste tehnike ustanovljene odavno. Jer kako je sam istakao - ako svi usavršavamo isti stil, kome onda taj stil zapravo odgovara?
Brus je shodno različitosti pojedinaca po pitanju telesnih osobina zastupao stav da svako treba da stvori sopstveni stil koji bi mu najviše odgovarao u smislu iskorišćavanja prednosti sopstvene, jedinstvene građe, koristeći pritom elemente iz raznih stilova. Pripadanje određenom stilu je smatrao pogubnim i za svet borilačkih veština kao celinu, jer to stvara ograničenja i nepotrebna rivalstva ostavljajući svet borilačkih veština u stagnaciji zbog toga što oni koji se bave borilačkim veštinama iznova usavršavaju vekovima stare tehnike verujući u prednost svog stila nad ostalim, ostajući zatvoreni u granicama određenog sistema bez prilike za preispitivanje i napredak.
Džesi Glover prvi učenik
Shodno ovim shvatanjima Brus je razvio sopstveni stil, takozvani - stil bez stila, koji je u praksi predstavljao upravo to - način borbe oslobođen svih ograničenja. Ovaj metod borbe čije razvijanje je započeo po dolasku u SAD 1959. nazvao je Džun Fan Gung Fu (Jun Fan Gung Fu). Džun Fan je Brusovo kantonsko ime, tako da Džun Fan Gung Fu znači Brusov Gung Fu. Sastojao se uglavnom od Vin Čuna (Wing Chun) uz elemente boksa i mačevanja. Brusov prvi učenik bio je džudista Džesi Glover, koji je kasnije postao njegov prvi asistent-instruktor. Svoju prvu školu borilačkih veština po imenu Institut Li Džun Fan Gung Fu otvorio je u Sijetlu. Pošto se preselio u Kaliforniju otvorio je školu u Oklandu.
Vremenom, Džun fan kung Fu prerastao je u Džit Kun Do, što znači Put presrećuće pesnice.
Borba sa Vong Džek Menom
Pošto je došao u San Francisko, njegove teorije o borilačkim veštinama kao i činjenica da je učio ne-Kineze kineskim borilačkim veštinama stvorili su mu neprijatelje jer je učiti strance tajnama kineskih borilačkih veština tada smatrano za izdaju. 1964. zakazana je borba između Brusa i Vong Džek Mena (Wong Jack Man) koji se bavio Kung fuom Severnog Šaolina.
Po Brusovim rečima borba se svela na to da je posle početnih udaraca, jurio svog protivnika koji se na kraju predao. U besu je izbacio Džek Mena i njegovu pratnju iz svoje škole, pritom ih psujući na kineskom. Mnogi koji su videli borbu smatrali su da je Brus pobedio, ipak Vong to osporava. Ova borba imala je veliki uticaj na Lijev razvoj i pristup treningu i borilačkim veštinama. Smatrao je da je borba trajala predugo (neki od onih koji su prisustvovali rekli su da je trajala 20 minuta), zato što su tradicionalne tehnike bile suviše krute da bi bile korisne u haotičnoj borbi.
Ovaj događaj je doprineo Lijevoj odluci da razvije sistem sa naglaskom na efikasnosti, brzini i praktičnosti. Osim toga, po završetku borbe Brus je bio veoma zadihan, praktično je izgubio dah, što ga je navelo da uvede novine u svoj trening u vidu vežbi sa tegovima za snagu i trčanja za kondiciju, kao i mnoge druge metode treninga koje je iznova prilagođavao.
Fizička priprema
Brus je smatrao da veliki broj onih koji se bave borilačkim veštinama nije obraćao dovoljno pažnje na fizičku spremu. Takođe je smatrao da se suviše vremena posvećuje razvijanju veštine, a premalo pripremi pojedinca za borbu. Bio je zainteresovan za razvijanje što veće brzine i moći bez dobijanja krupnih mišića, i prema tom cilju je usmeravao svoj program vežbi sa tegovima. Stalno je eksperimentisao, često menjajući elemente svog treninga, i zbog ove činjenice ne postoji precizno određen Brus Lijev metod treninga koji bi svi oni zainteresovani mogli da koriste.
U početku (1965) Li je koristio jednostavan program koji su mu preporučili dva prijatelja koji su se bavili bodibildingom. On se sastojao od osnovnih, višezglobnih vežbi poput benč presa, čučnjeva i olimpijskog dizanja.
Brus je obraćao posebnu pažnju na razvijanje trbušnih mišića, koje je smatrao za jednu od najbitnijih mišićnih grupa za borca. Li je smatrao da bukvalno svaki pokret zahteva određen stepen rada trbušnih mišića. Ono što je možda još važnije je to da trbušnjaci služe kao štit za rebra i vitalne organe.
Kardio-vaskularne vežbe su takođe bile stalan deo Brus Lijevog treninga - one su bile značajan činilac u održavanju njegove telesne masti na rekordno niskom nivou od 1,4% (poređenja radi, osobe čiji su nivoi telesnih masti oko 4% ili niži imaju tela koja se smatraju izuzetno definisanim).
Ishrana
Brus Li je osim treningu bio veoma posvećen i svojoj ishrani. Po dolasku u SAD, Brus se zainteresovao za zdravu hranu i trudio se da unosi samo ono što će koristiti njegovom telu. Zbog ovoga je na primer, veoma retko jeo peciva jer ona u odnosu na neke druge vrste hrane sadrže previše praznih kalorija (sadrže uglavnom proste ugljene hidrate). Nekoliko puta na dan, uzimao je visokoproteinsko piće napravljeno od mleka u prahu, ledene vode, jaja, ljuski od jaja, banana, biljnog ulja, brašna od kikirikija i čokoladnog sladoleda. Takođe je pio sopstvene sokove sastavljene od povrća i voća, jabuka, celera, šargarepe spremljenih u blenderu.
Brus je povremeno jeo meso i jeo velike količine voća i povrća. U kasnijim godinama postao je znalac o vitaminima i svaki dan je određivao sebi tačnu količinu vitamina A, B, C, D, E.
Brus Lijevi podvizi
Brzina Brus Lijevog udarca sa udaljenosti od 90 cm bila je 5 stotinki.
Izvodio je sklekove na jednoj ruci koristeći samo 2 prsta, mogao da probije vreću od 70 kilograma jednim sajdkikom (udarac sa strane), mogao je da baca zrna pirinča u vazduh i da ih zatim hvata u letu koristeći štapiće za jelo.
Mogao je da probije neotvorenu konzervu Koka Kole prstima (ovo je bilo u vreme kada su se konzerve pravile od čelika - mnogo tvrđe od današnjih aluminijumskih konzervi)
Čak Noris i Džeki Čen
Priče, vicevi i pošalice na račun Čak Norisa o tome kako je nepobediv, imaju donekle veze sa Brus Lijem. Naime, u filmu "Na zmajevom putu" Brus i Čak imaju zajedničku borilačku scenu, koja je i danas popularna. Jedna od šala je i da je Čak jedini borac koji je preživeo tuču sa Brusom.
Naravno, to nije tačno. Čast da upozna i bije se sa Brusom Lijom imao je i Džeki Čen. Evo kako je on opisao taj susret i zašto je glumio da je u bolovima kako bi ga negovao slavni glumac.
(EPK / Wikipedia)
