Najnovije vesti

Milena Dravić: Za razliku od sportista, narodnih pevača, glumci nikada nisu imali privilegije
Foto: Marko Vulević

PORTRET JEDNE DAME

Milena Dravić: Za razliku od sportista, narodnih pevača, glumci nikada nisu imali privilegije

Pop kultura
00:00h

Vraćajući se u svoju mladost, glumica Milena Dravić ispričala je novinarki Tamari Skrozzi za Elle, čemu su je sve naučili ženski uzori u porodici i kako su uticali na njen stil kojem se i danas divimo!Na svim stranicama ovog magazina za zvaničnu biografiju Milene Dravić nema mesta. Ona je glumica iza koje je nekoliko stotina uloga, a vremenom je nadrasla čak i likove koje je igrala i postala javna ličnost koja uživa posebno poštovanje i ugled. Ličnim činovima umetničke i građanske hrabrosti, kao i dostojanstvenim stavom u najtežim trenucima, svima je i za sva vremena pokazala koliko velika može da bude žena i šta zapravo znači biti dama, bez obzira na vreme u kome se živi i mesto na kojem smo. Tokom karijere, dobili ste više desetina nagrada. Dobijate ih, evo, i dalje. Ima li ipak trenutaka kada vam sve one dosade, kad sebi kažete :„Dosta je bilo, uradila sam i dobila sve što je moglo.“? - Kada ljudi u svetu dobiju te velike nagrade, oni znaju zašto ih dobijaju. One pre svega sa sobom nose garanciju za neke velike poslove, kao i materijalnu satisfakciju, pa nemaš potrebu da misliš šta će biti s tobom ako ti se dogodi nešto neprijatno – zdravstveno ili na drugi način. Tako to rade velike kinematografije i to se odnosi na evropske i na američke glumce koji znaju zašto su radili taj posao. Što se nas ovde tiče, što si više nagrada dobijao i kako ti prolaze godine, sve više si u jednoj ponižavajućoj situaciji. Na kraju je poniženje, što sam mogla da vidim upravo u ovoj godini. Ja sam toga potpuno svesna i s tim moram da se nosim. Kao što sam to radila i s nekim lepim i velikim stvarima, sada moram da se nosim i sa poniženjem. To je pitanje ovog društva i zemlje u kojoj živimo. U vreme odlazaka u Kan i međunarodne slave, stekli ste mnogo veza, upoznali najpoznatije ljude tog doba. Posle filma Misterije  organizma John Lennon, Yoko Ono i Jack Nicholson prišli su vam i čestitali na ulozi. Iz ove pozicije, nije jasno zašto tada niste otišli i počeli da gradite karijeru negde u svetu? Da li ste u to vreme uopšte razmišljali o odlasku?- Sa ove vremenske distance, uviđam da je napravljena greška. Trebalo je makar da pokušam. Prođeš-ne prođeš... moguće i da ne bih prošla, nema garancija za uspeh. Nisam, zato što  sam živela u zemlji u kojoj je godišnje bilo proizvedeno više od sto filmova, gde je samo Srbija radila 37 do 40 filmova godišnje, da ne govorim o ostalim republikama u koje su nas zvali i gde je takođe bilo posla. Bilo je mnogo uloga, različitih žanrova, sjajnih reditelja i ekipa. Tu je zatim rad u pozorištu i na televiziji. Rad napolju ticao bi se samo moje filmske karijere, ali za sve ostalo postojao je znak pitanja. S druge strane, moj muž je imao ogromnu šansu koju je iskoristio, a nije ostao. On je jedini naš glumac, do dana današnjeg, koji je bio na sceni Sarah Bernard  dve godine. Glumio je u predstavi Na dnu  Maskima Gorkog koja se upravo sada igra u Narodnom pozorištu, igrao je Vaska Pepela. Predstavu je režirao veliki Lucian Pintilie, koji je i ovde radio čuveni televizijski film Paviljon 6. On je Dragana video najpre u filmovima Žike Pavlovića, zatim u nekim drugim ostvarenjima i odmah ga je angažovao. Imao je i druge uloge, ponude za film, ali se, eto, vratio. Imali smo ovde posla, drugare, porodice, roditelje. Šta je, tu je, da se kuka ne može. Bilo je šansi i bilo je do nas hoćemo li da se upustimo u te stvari ili ne. 

Ipak, kajete se? - Trebalo je pokušati. Uvek možeš da se vratiš. Jedan od velikih razloga je možda i to što nama glumcima u ovoj zemlji nikada nije bilo dozvoljeno da imamo agenta. Ti moraš da imaš čoveka koji u tvoje ime ide i pregovara, velike kuće koje stoje iza tebe. U vremenu bivše zemlje bilo je petnaest glumaca koji su sigurno mogli da uđu u evropski film ravnopravno sa tadašnjom generacijom. Ali, niko nije stao iza nas. Postojao je Jugoslavija film, pa ni oni to nikada nisu uradili. Za razliku od sportista, narodnih pevača, operskih pevača, mi nikada nismo imali privilegije, niti ih imamo, niti ćemo ih imati. Zašto je to tako? - Ne znam, to zaista ne mogu da dokučim. Toga nigde nema. Ni u Rusiji, ni u Francuskoj, Nemačkoj, nigde. Mora neko da ti vodi posao. Ne možeš ti sam da se upuštaš u tako ozbiljne stvari, od kojih bi korist imala i zemlja iz koje si. Ne znam šta se to dešava, ali glumci su od davnina do danas bili osuđeni na takav tretman. U ovom poslu ste već pola veka. Šta je razlika između bavljenja glumom nekad i sad? - Mi glumci tada nismo imali mogućnost da preduzimamo dalje korake u karijeri, ali što se tiče posla i rada, to je bilo drukčije. Gledam sada neke ljude iz tog vremena, koji daju tako strašne izjave dodvoravajući se ovom vremenu. A ti time ništa ne dobijaš. Bilo je ružnih stvari i tada, ali za naš posao, pa i uopšte za posao umetnika, bilo da su pisci, muzičari, slikari, bilo je mnogo prostora. Ulagalo se dosta, kultura je bila najveća investicija. Gostovalo se, putovalo po celom svetu, razmena s kolegama iz inostranstva bila je zaista neverovatna. Naravno, i naša zemlja se otvarala. Došao je BITEF, sve te velike manifestacije, veliki ljudi dolazili su na gostovanja, naši odlazili kod njih. Kulturni život bio je veoma bogat. Nemaš ti tu šta da se baviš politikom. Radeći najbolje u jednom filmu ili predstavi, ili ako imaš fantastičan koncert ili operu, kvalitetom doprinosiš kredibilitetu svoje zemlje. A sada, kao da se boje da će kvalitet, kad je reč o svemu ovome, ugroziti politiku zemlje. Opšte je mišljenje da je za jednu zemlju najvažnija politika, a ja smatram da je to ipak kultura koja bi mnogo pomogla da sve bude postavljeno kako treba. Ovako, ljudi smetaju. Smetaju sva „iskakanja“. U jednom intervjuu rekli ste da na međunarodnim gostovanjima nikada niste imali kompleks, jer je Beograd mnogo toga nudio i u nekim stvarima bio avangarda. Da li je ostalo nešto od takvog grada? Šta je to što Beograd danas može da pruži? - Mi imamo puno talentovanih ljudi, ali oni nemaju novca da snimaju filmove, prave velike predstave. I šta da ponudiš? Jer, niti ima para, niti interesovanja onih koji bi taj novac trebalo da obezbede. Kultura je na margini, a da bi bila velika, sa velikim filmovima i predstavama, mora da ima podršku države. Ipak, mnogi kažu da narod neće kulturu, već rijaliti programe. Mislite li da je to stvarno tako, ili narod ne može da želi ono što mu se ne nudi? - Dozvolilo se da tri televizije s nacionalnom frekvencijom istovremeno puštaju rijaliti. Baš tada, RTS je krenuo sa odličnom serijom Čizmaši po sjajnom tekstu Dragoslava Mihailovića, u režiji Dejana Zečevića, i sa fenomenalnom glumačkom ekipom. Odmah potom, započelo je prikazivanje humorističke serije u režiji Milana Karadžića kao i šou program Ja mogu sve. Sigurna sam da su se tokom te dve noći, kada se to dešavalo, ljudi prebacivali s programa na kojima su rijalitiji na RTS. Onda, na Prvoj TV imate Andriju i Anđelku koji su fantastični. Mogli bismo i trebalo bi da imamo kvalitetniji program, prave vrednosti. Jer, ovo je gubljenje života, pameti, potpuno uništavanje ljudi. Nedavno su se vaše holivudske koleginice glasno pobunile da su manje plaćene od glumaca. Kod nas, situacija je takva kakva je i za glumce i za glumice, ali ima li i ovde nekih razlika između žena i muškaraca u glumačkoj profesiji? - I ovde su glumice uvek bile slabije plaćene, pa je tako i danas. Glumci su plaćeniji od svojih partnerki i na filmu i na televiziji i u pozorištu. Imate li neko objašnjenje za to?- Ne. Odnos prema ženi generalno je takav. Mada, kada je reč o holivudskim glumicama, ne znam kako mogu da se žale da im nije dobro. Dobiješ 21 milion dolara i žališ se. To je zaista neverovatno. U filmovima, na televiziji i u pozorištu, baš kao i na crvenom tepihu, nosili ste kreacije najpoznatijih jugoslovenskih modnih kreatora tog doba. Koliko ste pažnje posvećivali modi i koliko je ona bila bitna za vas tokom karijere? Nedavno je u Muzeju primenjene umetnosti bila izložba Aleksandra Joksimovića, jednog od naših najvećih kreatora. Jedan dan, ušla sam u Muzej i na prvom spratu ugledala tu divnu retrospekciju i zapanjila se kada sam videla tri moje fotografije smeštene u centar tog prostora. Zvala sam ga da mu čestitam i da mu kažem kako nisam očekivala da će tu biti moje fotografije jer je imao sjajnu ekipu manekena. Ali on nije zaboravio dane naše zaista velike i briljantne saradnje na šou programu Obraz uz obraz,  ni to što sam kasnije bila i njegov model. Tada nije bilo mnogo para, ali ja sam imala predivne haljine i voditeljske kostime... Sve drugo pravljeno je prema karakteru uloga koje smo igrali. Takođe i Dragan, kao i svi gosti koji su bili uključeni. Mislim da su se oni borili da nam dođu, između ostalog, i zato da bi ih Aleksandar Joksimović obukao za tu priliku. Ja sam na svetske festivale odlazila bez kompleksa jer sam bila fantastično obučena. Aleksandar Joksimović me je obukao i za taj Kan, gde su materijal moje haljine pipale i vrlo imućne žene koje su sebi svašta mogle da priušte. Raspitivale su se odakle je materijal, pa sam im ga ja čak i slala odavde... Pažnju je privlačio i stari srpski nakit koji sam nosila i koji i danas čuvam. Istina, ne u kući, moram da kažem (smeh). Naravno, u međuvremenu sam i sama mogla da kupim modele Christiana Diora, Sen Lorana, Laurae Ashley...Moda na holivudskom crvenom tepihu danas podrazumeva čitavu industriju. Kako je to izgledalo u vreme kada ste odlazili u Kan? Ko vas je stilizovao, šminkao, frizirao? - Imala sam pripremljenu haljinu, znala sam kakva treba da mi bude frizura, a frizirala sam se u jednom salonu u Kanu. Nisam imala svog stilistu, garderobera, šta već sve glumice danas imaju. To je sada stvarno industrija za sebe. Ali, eto, i bez toga, ti ljudi tamo tražili su da im u London ili Pariz šaljem stvari koje sam imala na sebi. Kada se pogledaju forumi na kojima ljudi komentarišu vaše filmove i nastupe, jedna reč uvek se ponavlja: dama. Bilo da je „prva dama našeg glumišta“, „uvek dama“ ili nešto slično, ali to je bez izuzetka reč kojom vas opisuju. Šta je to što po vašem mišljenju čini jednu damu? I da li se osećate tako?Žensko dete još odmalena oko sebe gleda starije, neke tete i tetke, komšinice. Posmatra  njihov izgled, ponašanje, odeću, procenjuje da li mu se dopadaju. Tako je makar bilo u našoj generaciji, ipak smo mi iz jedne sirotinje izašli... Dakle, formiraš ukus još od malih nogu. A sreća je ukoliko si u okruženju gde su žene koje sjajno izgledaju, koje su divno obučene, našminkane i očešljane, a nisu pretenciozne. Danas je sve pretenciozno, sve mora da bude nekako načičkano. Ja lično sam i u porodici imala uzor. I dan-danas, kada treba da rešim neko pitanje u vezi sa oblačenjem – kako ću se pojaviti, šta ću obući, kako ću se obući – ne zovem stilistu, nego u sećanje prizovem neke istinske dame. Možda su baš one zaslužne što i mene ponekad nazovu damom.PREPORUCUJEMO JOŠ SA SAJTA ELLE.RSKrajnje neočekivano: Pirellijev kalendar za 2016. godina oduševio svet fotografijama PRAVIH žena!Make-up trend koji osvaja svet: Ajlajner look kom necete moci da odolite20 najlepših malih crnih haljina koje smo videli u 2015.Charles Bukowski: Najznačajniji citati legendarnog pisca15 filmova koje morate da pogledate u decembru

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...