Unkovski trenutno sprema drugi deo te predstave i nada se da će ga uraditi od Nove godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, a istovremeno, dodaje, sprema u Skoplju predstavu "Svedok" i jednu TV seriju u koprodukciji sa Amerikancima.
"Svedok" je tekst o aferi vezanoj za makedonski Telekom, o čemu sada prikuplja dokumentaciju, očekuje da u pozorištu i za pozorište bude malo više novca, ali ističe da je, u situaciji kada se makedonsko pozorište bavi pretežno opštim temama, potreban povratak na dnevne i druge situacije, kreirati neko novo mišljenje... "Uvek sam voleo da se dodirujem s političkim teatrom", odgovara na pitanje da li je "Svedok" pozorište ili stvarnost, a zatim objašnjava da to voli da čini na kompleksniji način, tako da se preko prave pozorišne forme "izgovore" neke političke situacije.
U tom smislu pominje izvesnu zagušenost umetničkog prostora u Makedoniji temama koje "diktira" Ministarstvo kulture, jer, kako navodi, osim ministarstva drugi finansijeti ne postoje, te ono praktično određuje repertoar pozorita, "pogodne i nepogodne teme", sučen prostor za umetničko izražavanje. U takvim uslovima, malo je, ili gotovo da i nema, posla za mlade talentovane ljude, pa Unkovski kao lep primer pominje ponovo uspostavljeni Kino Kultura, kao nezavisni prostor napravljen sa željom da ne bude sve pod kapom ministarstva.
Ili, kako objašnjava: "Da se otvore vrata, da se slomi prozor, da uđe neki drugi vazduh".
Inače, prostor Kina Kultura velik je, ali hladan, njegovi korisnici grejanje tek očekuju, ali su u večeri u kojoj je bila premijera gosti bili zadovoljni, jer se pojavila jedna mala kulturna scena kao "kontra" megalomanskim spomenicima i raštimovanim fontanama koje "krase" malene skopske trgove. Unkovski je novim "izgledom" Skoplja užasnut, pisao je, kaže nam, nebrojeno tekstova protiv antičkih zdanja optočenih plastičnim mermerom, trijumfalne kapije i vanvremenskih spomenika, bilo je i protesta građana, ali zdanja i dalje niču, obale Vardara su gradilišta, a gde god da pogledate po centru spomenici "visinski" sežu do petih spratova okolnih zgrada. Zato je zadovoljan i ponosan na Kino Kulturu, na mlade umetnike koji su se tu okupili i na građane koji u njemu uživaju, a na opasku da je ranije pominjao komunističku cenzuru u vreme zajedničke države, a da je sada na delu, kako kaže, finansijska cenzura, pojašnjava: "Nije samo finansijska cenzura, ona je vrlo gruba, jer čak i najbolji filmski autori podložni su nekoj vrsti cenzure.
Recimo, Aleksandar Popovski i ja, kao na neki način najpoznatiji autori, godinama nemamo poziv ni od jednog pozorišta da nešto radimo", kaže Unkovski, smatrajući to nekom vrstom "zaobilazne cenzure". U takvim uslovima, dodaje, kad vas niko ne zove, radite svuda po svetu, a "kod kuće" se prostor sve više sužava.
Koliko je onda potrebno lične hrabrosti da uđe u neki projekat, pitamo Unkovskog, a on kaže da je umetnost uvek pitanje hrabrosti, i kada ste na ozbiljnim finansijerima, ali i kad nemate ni dinar... "Pitanje je samo da li ste sposobni da artikulišete problem i ideje za koje mislite da zajednica ima potrebu da ih artikuliše. Tako da je to uvek pitanje hrabrosti, ali i odlučnosti da se istraje do kraja, jer uvek imate razloga da odustanete, recimo zbog vremena...", navodi reditelj.
A na pitanje da li govori o umetničkoj ili političkoj hrabrosti, kaže, ipak o umetničkoj, jer je to pre svega pitanje ličnosti, a ne politike: "Vi, s druge strane, uvek vrlo lako možete da pređete na stranu vlasti i da onda divno sarađujete, ne baš da radite sletove, ali recimo mitinge na trgu...". Besparica i sužen prostor za umetničko delovanje, kako navodi, posebno su otežavajuća okolnost za njegove studente, koji nemaju dovoljno posla, nemaju projekte, a to, primećuje, nije dobro. "Jer, nije važno koliko su projekti podržani, najvažnije je da mladi ljudi rade, da imaju priliku da kažu šta misle i da nađu način, uprkos svemu, da to iskažu", uveren je Unkovski.
Ima li kakav savet za njih u vezi s tim? Na to pitanje reditelj kaže da nema ni poruku, ni savet, da misli da je dovoljno da vide kako on radi, te da mladi ljudi u principu ne vole da ih savetuju, posebno kad ti saveti dolaze sa raznih strana, pa "u svemu tome izgubite sebe".
"A, najvažnije je da sačuvaju sebe i da sebe izraze kroz to što rade", smatra Unkovski i objašnjava da je umetničko stvaranje veoma komplikovan proces, ponekad i opasan. "Opasan po život, zato što je", primećuje, "ta prava umetnost uvek negde na ivici nečega što može da vas poremeti, tako da ne možete da se vratite natrag". Kad je rec o pozorišnoj sceni u regionu, Unkovski govori o uzbudljivim predstavama kojima se raduje, o mladim piscima i rediteljima, a dobrim autorima, ali i o nedostatku razmene iskustava.
"Žao mi je da nema dovoljno para za razmenu, ne kao što je nekad bilo, u Jugoslaviji, nego da se u regionu iskustva razmene, da to sve bude jednostavnije, a ne da je sve komplikovano. I gledam sa znatiželjom šta će dalje da se dogodi, ne samo da li će se naći neke pare, nego i raspoloženje da se napravi ta komunikacija", komentariše Unkovski.
Jedina mesta na kojima se neka razmena obavi su festivali, a i njih je sve manje...U Makedoniji su ostala dva relevantna, pominje reditelj i istice kao svoju prednost to što radi na raznim stranama. Kaže i da je njegov utisak da pozorište trpi, zato što nije važno državi, a nije važno jer su, kae, političarima važne samo brojke - glasača, para... te da u pozorištu, sa 200, 300 ili hiljadu gledalaca - to i nije neka brojka.
"To nije ništa u odnosu na neku TV emisiju, na nešto što je kampanja, na rijaliti šou. Pozorite nije važno, osim kad zagrebe suviše negde gde ne treba", uveren je Unkovski, koji navodi i da političari koji dolaze na predstavu posle jednog sata postanu nestrpljivi, jer "ne trpe više od formata političke emisije".
U tom smislu kaže da je prednost njegova što se u Skoplju pojavio čovek kakav je predsednik gradske opštine Centar, koji ima razumevanja za urbanu kulturu, pa je tako oživeo i prostor Kina Kultura, u kojem nas je Unkovski dočekao. To ga je, kaže, podsetilo na odnos prema kulturi iz vremena pre devedesetih, kada je sve bilo drugačije. Objašnjava, naime, da se sada ponovo sve nove države bave suštinskim pitanjima - gde smo, šta smo, ko smo - i svaka na to mora da odgovori. A on je, priseća se tog vremena, bio svedok i zabrane predstave "Kad su cvetale tikve", i sam je pred zabranom za "Hrvatskog fausta", "Bure baruta" radio je u najgore vreme, 1995. godine, ali je, priznaje, umetnicima uspevalo da artikulišu neke stvari.
"Uspeli smo da uradimo Oslobođenje Skoplja, da li su bili pritisci, pa bili su, da li je dolazila nekad policija da nas saslušava, pa dolazila je, ali to je deo posla...Niti se nešto time ponosim, niti se žalim, ali su ipak tada pozorište u kultura imali značajno mesto. Možda je to bio i deo te ideologije, malo ruskog uticaja u tom periodu, ali je bilo bitno", kaže Unkovski, koji veruje da je i sada pozoriste, recimo u Beogradu, malo više bitno. Upitan koji bi tekst - od više od stotinu, koliko je priredio za pozorište, film ili TV - u ovom trenutku mogao najbolje da opiše gde smo se to zaglavili u ovom balkanskom grotlu, Unkovski pominje autore iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, ali tvrdi da je vrlo teško opisati dramu koja nam se događa.
Navodi da je u vreme ratne opsade Sarajeva u Antverpenu radio predstavu na tu temu, ali da je bilo nemoguće baviti se njome, jer se razvijala iz sata u sat.
"Vrlo je teško da se napravi tema o životu koji sada živimo, mnogo je lakše da to bude nesto iz Drugog svetskog rata. Teško je da pisac uhvati ovaj haos koji mi živimo, tako izmešane konce sudbine, prethodne mitove, istoriju, nacionalizam, sve sto nas je snašlo", navodi Unkovski.
Ipak, kaže, uprkos svemu oseća se odlično u poslu koji radi.
"To je za mene smisao, i svejedno mi je gde radim, ja volim svoj posao i radim ga s velikim zadovoljstvom. Nije mi teško i ne osećam svoje godine, sem kad se vidim na TV i shvatim koliko sam ostario. Ali, to je jedna mehanika, jedan fitnes koji te drži", zaključuje poznati reditelj.
