Poznatog i silnog Ali-pašu Rizvanbegovića, kome glave dođoše tek dželati Omer-paše Latasa, mučila je ljubav prema Mari iz Bišća polja koja je bila druge vere, ali ona za to nije marila. Svi znaju i za Mostarku Habibu Čelebić, “Kćeri Bibo”, i njenu ljubav prema Ahmi (…”Mene boli i srce i glava /što moj Ahmo s drugom razgovara.”).
U Mostaru je od ljubavnih jada patila i Suljagina Fata, ali kakvih ne znamo, jer stihotvorac nam govori da se „prevarila“. Kako? Sami Bog zna. Pomalo nezasluženo kao Mostarka, u legendu ode i Spasojeva Dara. Ona, istina, i nije Mostarka već Nikšićanka. Ko je bila Dara i kako je završila u Mostaru, pokušaćemo rasvetliti u narednoj priči.
Po predanjima koja kruže po Ljubinju, a koja su po svoj prilici tačna, Dara iz znamenite pesme “Duni vetre malo sa Neretve“ bila je ćerka Spasoja Vujovića, rođenog u selu Žrvnju kod Ljubinja. Spasoje je još nekad davno, u 19. veku, kazuju nam ljubinjski Vujovići, pobegao od služenja austrougarske vojske u Crnu Goru. Neko vreme je bio u Americi, a, izgleda, bio je još mnogo gde.
Doktor Nikola Lipovac u delu “Crnogorske priče i anegdote“, beleži i jednu anegdotu o Spasoju Vujoviću:
„Spasoje Vujović, vlasnik hotela “Amerika” u Nikšiću, bio je veoma zanimljiva ličnost. Kao mlad, mnogo je putovao po svetu. Stizao je do Afrike, boravio u Abisiniji i Magadaskaru, da bi jedno vreme proveo u Kini i Mandžuriji. Jedan je od graditelja pruge Adis Abeba – Džibuti. Učesnik je bitke kod Port Artura, u Rusko-japanskom ratu (1904-1905) godine. Oženio se 1908, u 50. godini života. Imao je petoro dece. Najmlađa ćerka mu se rodila kada je imao 70 godina! Spasoje je bio upravnik prve nikšićke pivare u vlasništvu Vuke Krivokapića a hotel je kupio 1910. godine.
U severnom delu kuće, do hotela, Spasoje je izdao, pod zakup, jednu prostoriju, u kojoj je bila obućarska radionica Jova Grbovića, koga je Spasoje od milošte zvao – Sreeećo. Iznad vrata radionice stajala je firma, na kojoj je pisalo:
“Obućarska radiJonica “SKOK“ Jovo Grbović.” I đaci su uočavali grešku u natpisu. Na ulazu hotelske trpezarije, na širokom staklenom nadvratniku, bilo je krupnim, dobro uočljivim, slovima natpisano: TRPEZARI A. Kada je jednom, u društvu svojih prijatelja, ušao u hotel poznati profesor srpskog jezika i direktor lista “Slobodna misao“ Stojan Cerović i vidio ovaj natpis, stade i upita Spasoja: “A gde ti je, gazda Spasoje, J iz ovog natpisa? Spasoje munjevito odgovori: “Eto ga kod Sreeeća, gospodine profesore!
O Spasojevoj Dari prilično toga je znao pokojni Risto Vujović iz Ljubinja, ali on je umro 2013, u 101. godini, i ova priča ostaće, zasigurno, bez niza zanimljivih detalja.
„Pokojni deda Risto bio je u Nikšiću 1928. i 1929. godine“, kazuje Ristin unuk, Mišo Vujović iz Ljubinja.
“Radio je u hotelu “Amerika” kod srodnika, odnosno strica Spasoja. Bio je šegrt i očekivao je da dobije, kao neki konobarski ili ugostiteljski sertifikat. Dobro je poznavao Daru. Isticala se lepotom, kazivao je pokojni deda Risto, ali i stilom i otmenošću. Znao se i našaliti da joj je on, iako mlađi godinu, dve, pokazivao matematiku ili „račun“ kako je deda govorio. Opevavali su je vozači koji su odsedali u hotelu “Amerika”. Pesma je onda nekako prešla u Hercegovinu i Dara je postala Mostarka, iako je u stvari bila iz Nikšića!
A kako je pesma o Dari skončala u Mostaru opisuje nam Zoran S. Mačkić u “Glasu Srpske” od 7. oktobra 2013. godine:
"Mladić koji je zbog Dare bolovao ljubavne jade, došao je koju godinu uoči drugog velikog rata iz Nikšića u Mostar da oduži dug prema kraljevoj vojsci. Mladi regrut je bio Ali-pašine ljubavne sreće, pa je opevao pesmu i zavapio: "Duni, vetre, malo sa Neretve/ pa rastjeraj tamu po Mostaru/ da ja vidim Spasojevu Daru!" Naravno, Spasojeva Dara ga nije čula.“
Mostarci su prihvatili pesmu, dugo su je pevali, kao “Spasojevu Daru“, ali kad je pesma komercijalizovana, Darin otac Spasoje u kasnijim verzijama je izbačen. Pesmu o Dari snimili su mnogi renomirani izvođači narodnog melosa, među njima i Zaim Imamović, Mirko Rondović, Marinko Rokvić, braća Bajić, Mostar Sevdah reunion bend… a poslednji u nizu i roker Branimir Džoni Štulić.Novinar podgoričkih Vijesti Svetlana Mandić razgovarala je o Dari sa njenim bratom Nikolom.
Dara je bila više dobra nego prelepa. Bila je plemenita. Posle završetka mature otišla je u Beograd da uči domaćinsku školu kod Spasenije Pate Marković, autorke čuvenog ‘Patinog kuvara’, gde su se školovale samo devojke iz imućnijih porodica. Kada je završila školu, vratila se kući, a ubrzo je izbio rat”, kaže Nikola.
„Imala je Dara mnogo prosaca. Birala ona, birali i otac i porodica, ali nisu izabrali. Iako je bio evropski čovek, što se dece tiče, bio je patrijarhalan. Nije voleo šminku i kada bi Dara izlazila iz kuće uzimao bi maramicu da vidi da li se našminkala. Imala je dosta udvarača. Jedan mladić, iz ugledne drobnjačke porodice, učio je školu ovdje i stanovao kod nas, jer se jedan deo hotela izdavao za stanovanje. Volio je Daru i iscenirao je da hoće da se ubije. Čak je i bojom nacrtao krv. Dara se baš prepala”, sa osmehom priča Nikola.
O nastanku pesme i njenom autoru, Nikola je rekao: “Mi nismo ni želeli da znamo za pesmu, a ne ko je njen autor. U to doba nije prijalo čuti stihove ‘Bil’ se Dara poljubiti dala’. A pesma se uveliko pevala po Nikšiću. Moji drugovi su znali da ne volim pesmu i nikada je u mom društvu nisu naručivali. I Dari, zbog ambijenta, više nije bilo drago zbog pesme nego što jeste”, kaže Nikola i priznaje da je i posle toliko godina i dalje ostao otpor prema pesmi. Nakon smrti majke, Dara se 1962. godina preselila u Beograd, jer su tamo bile i druge dve sestre. Tamo se i zaposlila i ostala da živi do kraja. Umrla je 1999. godine. Nažalost, nikada se nije udala.
Dare više nema, ali ona i dalje živi u možda najljepšoj hercegovačkoj pesmi.
(mojahercegovina.com)
