7 priča o piscima memoara i dnevnika

Simeon Piščević: Ratnik od 13. godineSrbin iz Šida u svoj prvi rat, kada su se sukobili Austrija i Francuska, otišao je kao dečak, a posle celog života vojevanja u Rusiji penzionisao se kao general-majorSimeon Piščević rodio se u Šidu 1731, kao podanik Austrije. Potiče iz plemićke porodice - sin je graničarskog kapetana, komandanta mesta u Šidu. Školovanje je započeo u rodnom gradu, a zatim nastavio u Petrovaradinu, Beču, Segedinu i Osijeku, gde je izučavao sudsku i vojnu administraciju na nemačkom jeziku. Kad je 1744. njegov otac krenuo u rat protiv Francuske, poveo je i trinaestogodišnjeg Simeona kao pukovskog pisara.Srpske oblastiU austrijskoj vojsci Simeon Piščević imao je zavidnu karijeru, uvek u štabu i uz komandante, obilazio je krajeve koje su u Austriji naseljavali Srbi.Sredinom 18. veka Mađari su od cara u Beču zahtevali rasformiranje srpskih pograničnih oblasti. Srbi su bili suočeni sa izborom: ili da se demobilišu i postanu kmetovi mađarskih spahija, ili da se isele u Rusiju.Simeon Piščević prešao je u Rusiju krajem 1753. i dobio čin majora. Služio je najpre na dvoru, a od 1757. zadatak mu je bio da preko Austrije dovodi u Rusiju izbeglice iz Crne Gore, pa je zbog tog posla dolazio u Sremsku Mitrovicu i Petrovaradin. Docnije mu je poverena komanda pukom, obavljao je i poverljive diplomatske misije, a posle osmogodišnjeg rusko-turskog rata 1767-1775. dobio je čin general-majora i nekoliko sela u Ukrajini. Tu se, na svom imanju, naselio posle penzionisanja.Piščevićev sin Aleksandar, koji je i sam bio oficir, zapisao je da njegov otac, sedi general, i njegovi prijatelji “urlaju uz gusle srpske narodne pesme, kao čopor kurjaka”.Knjige o naciji srpskojU starosti Simeon se posvetio pisanju. Napisao je “Knjigu o naciji srpskoj”, u kojoj je izneo položaj srpskog naroda u Austriji i Ugarskoj, a bavio se i seobom Srba u Rusiju. Posle njegove smrti 1797. nađen je rukopis njegovih memoara, koji su štampani na ruskom, pa prevedeni na naš jezik. Ovi memoari inspirisali su književnika Miloša Crnjanskog za njegov roman “Seobe”.“Memoare”, odnosno “Izveštaj o doživljajima Simeona Stepanova Piščevića, general-majora i kavaljera Ordena Sv. Ðorđa”, kakav im je pun naziv, autor je beležio pune četiri decenije, od 1744. do 1784. Osim što sadrže brojne istorijske podatke o jednom nesrećnom periodu srpske istorije, Piščevićeva sećanja imaju i visoku književnu vrednost. Jedno od najboljih mesta u “Memoarima” jeste opis strašne planinske bujice koja ga je zadesila pri prelasku Karpata i koja mu je u smrt odnela ženu i dete...Surove kazneU nastavku dajemo odlomak iz prvog dela, sećanje na jednu epizodu iz prvog rata u kojem je Simeon Piščević učestvovao: “Između nas i Francuza došlo je do primirja. Počeli su se voditi pregovori sa čestim dolaženjem glasnika, a zatim je naš glavnokomandujući izdao naredbu da se, pod pretnjom smrtne kazne, niko ne usudi da pljačka po selima. Bilo je zabranjeno uzimati čak i povrće i voće iz bašta. Ako bi ko bio uhvaćen u krađi, izgubio bi glavu. Zato je sad bila određena straža koju je predvodio nadzornik (“grand profos”). Taj se čin smatrao kao velik. On je vodio odred konjice, sveštenika i dželata. Svako se imao dobro da čuva jer, u protivnom, ako bi koga straža uhvatila na delu, ništa ga ne bi pitali nego samo za ime i puk, i odmah bi ga sveštenik ispovedio i pričestio, a dželat bi ga tog časa obesio o drvo ili plot (šta mu se već bliže nađe). Kod njega se ostavljao stražar; posle tri sata se skidao i zakopavao.Ja sam stvarno i video nekoliko takvih nesrećnika koji su visili na voćkama.”

Mateja Nenadović: Beleške o rađanju državePrvi predsednik srpske vlade, odnosno Paviteljstvujuščeg sovjeta, ostavio je knjigu sećanja u kojoj opisuje oslobađanje od TurakaMateja Nenadović bio je državnik, diplomata i vojskovođa. Rođen je 1777. u Brankovini kod Valjeva, a otac mu je bio knez Aleksa Nenadović, ubijen u Seči knezova 1804. Školovao se u Sremu, a sa stricem Jakovom Nenadovićem pokrenuo je Prvi srpski ustanak u Valjevskoj i Šabačkoj nahiji.Vojskovođa i diplomataPutovao je u Rusiju i s njom uspostavio prve ustaničke veze i više puta odlazio u Austriju radi nabavke oružja i municije. Komandovao je delom ustanika u nekim od najznačajnijih bitaka, između ostalog i u boju na Mišaru 1806. Od 1805. do 1807. prvi je predsednik vlade Srbije, odnosno Praviteljstvujuščeg sovjeta. Učestvovao je u pregovorima o miru s Turcima. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, prešao je u Austriju i tokom 1814. i 1815. nastojao da zainteresuje velike sile za borbu Srbije protiv Turske. Vratio se u Srbiju kad je izbio Drugi srpski ustanak i postao valjevski knez. U vreme Obrenovića često je bio u nemilosti, a zbog optužbe da je umešan u pobunu protiv kneza Mihaila Obrenovića, otišao je u emigraciju. U vreme Aleksandra Karađorđevića opet je u Srbiji i komanduje vojskom koja je razbila Katansku bunu, uperenu proti vladara.Učestvovao je na Majskoj narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848, a potom i u borbama protiv Mađara, gde je komandovao odredom dobrovoljaca iz Srbije. Umro je 1854. i sahranjen u Brankovini.“Ja sam služio i gospodario; popovao i vojevao; putovao po narodnom poslu daleke puteve i kod kuće mirno sedeo i moje voćke kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira. Iskusio sam promenljivost sudbine i shvatio: ne treba se u sreći gorditi ni u nesreći očajavati.”Knjiga njegovih sećanja “Memoari” jedno su od najboljih memoarskih dela srpske književnosti i najlepša knjiga uspomena napisana na srpskom.Upoznavanje s RusijomTako na samom početku Prvog srpskog ustanka, krajem februara 1804, Prota Mateja piše austrijskom nadvojvodi Karlu i mitropolitu Stratimiroviću i objašnjava razloge za bunu i traži podršku. Živ je opis njegovog nastanka: austrijskom oficiru koji mu je predložio da od ovih velikodostojnika traži pomoć Prota je priznao: “Gospodine, ta ja ne znam nijednom popu napisati pismo, a to li da ja napišem mitropolitu i princu Karlu.” Sagovornik mu je odgovorio da napiše pismo isto onako kako govori i da se ne osvrće na stil i “političke titule” jer, “ako ti njima politički pišeš, i oni će tebi politički odgovoriti, pa nećeš znati gde si”. Prota je tada zapovedio da mu donesu mastilo, pero i četiri tabaka hartije: “Ja onda na maloj stolici klečeći pišem noću, a Pantelija, moj domaćin, drži sveću; pisao sam kako sam umeo.” To je pismo prvi dokument međunarodnog karaktera u istoriji nove Srbije. A opisujući polazak prve delegacije srpskih ustanika u Petrograd u jesen1804, dok su sedali u čamac na Dunavu, rekao je: “Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom, a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rusiju, za koju ništa ne znamo gde je, no samo u pesmi čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo s Rusijom.”

Nićifor Ninković: Milošev berberinPustolova, bricu i pisara uništila je služba kod srpskog kneza, o čemu je pisao u svojim memoarimaNićifor Ninković, rođen 1788, bio je dugogodišnji lični berberin kneza Miloša Obrenovića, poznavalac više stranih jezika, lekar, pustolov i jedna od najneobičnijih pojava srpske književnosti 19. veka.Pisar vojvodaUčestvovao je u Prvom srpskom ustanku, čak i komandovao manjom jedinicom, i bio pisar ustaničkim vojvodama. Zbog sukoba s jednim od njih bio je osuđen na smrt, ali ga je spasao Dositej Obradović. Avanturistička priroda vodi ga u Vlašku i Tursku. Izučio je berberski zanat, a posle lečenja od veneričnih bolesti u Bukureštu tvrdio je za sebe da “poznaje i doktorski zanat”.U Srbiju se vraća 1819. i u Beogradu otvara berberski dućan. Tri godine kasnije ženi se Hristinom Forman, Srpkinjom iz Zemuna, s kojom je imao tri kćeri.Njegov zli usud počinje 1822, kada ga Miloš Obrenović odovodi u Kragujevac da mu bude lični berberin i doktor. Zbog preke i nasilničke prirode Miloševe, Ninković je u stalnom strahu za svoj život i život svoje porodice, kao i za čast svoje žene. Kad pet godina kasnije uspe da izmoli knjaza da ga oslobodi tog posla, vraća se u Beograd, ali niko ne želi da ima posla sa čovekom “koga je Miloš otpustio”.Pored siromaštva prati ga i bolest, njegova i ženina. U potrazi za bilo kakvim prihodima putuje po Balkanu, a za to vreme umiru mu žena i jedna ćerka, a druge dve bivaju usvojene.U Srbiju se vratio star i bolestan kad je Miloš sišao s vlasti 1839. Umro je u Požarevcu sredinom pedesetih godina 19. veka.Njegovi memoari “Žizniopisanija moja” jedinstveno su svedočanstvo o samovolji i tiraniji Miloša Obrenovića. Ovako opisuje prve dane u Kragujevcu:“Primim novce (od gospodara 100 groša) i kuću isplatim. I taki to veče preselim se. I bilo kako mu drago, kao sebe već sad u odmor stavim. No što ću sad: kuća bez ograde na tolikom polju. Čisto me od nje sramota. No što mu drago, trpi dušo, boga radi.Tako prođe jedna nedelja dana. Zovne me aznadar Jovo.- Brat Nićifore, Gospodar mi je kazao da ti kažem i pita: kako ti misliš živiti i kako ćeš živiti kad si ti njemu veće 150 groša dužan, a više od 30 groša nemaš na mesec. I zaista, rekao je da paru od njega dobiti nećeš dokle god ne iskužiš tih 150 groša, makar od gladi umro.Reknem Jovi:- Gospodar nije mene uzeo da ga brijem, no samo da me tirani i muči i škoda što to ime na sebe nosi. Pristojnije bi bilo da je on govedar negoli što se naziva Gospodar kad tako radi od svoje braće.Preka naravKad njega obrijem u subotu, onda će reći:- Idi obrij Amidžu, Lazu i Davidovića.Amidžu obrijem, plati 15 para. Lazar pisar, pol cvancika. No Davidović davao mi je, svake nedelje dvaput se brijao, na svako brijanje po cvancik, plaćao je.No čujući Miloš da mi Davidović po cvancik plaća, a i poneki drugi, koji cvancik, koji pol, i to svega preko nedelje četiri ili pet ljudi brijem, razgoropadi se jedan dan.- Zar ste vi veći gospodari od mene da berberu po cvancik ili pol za brijanje plaćate! Eto vam sad kažem: koji mu više od 8-10 para da, j..... mu njegova oca. Gledaj ti: pisari! Govna. Ja, Gospodar, i moje brijanje nije od tri groša više, a oni da po cvancik plaćaju! Samo ako kog vidim odsad!”

Nikola Krstić: Istorija seksaProfesor prava i sudija detaljno je opisivao svoje švaleracije, a njegov dnevnik završio je u rukama muža jedne od njegovih “žrtava”, pa je objavljen 2005.+Nikola Krstić rođen je 1829. u porodici crkvenjaka u Vacu, u Ugarskoj. Po diplomiranju na Pravnom fakultetu 1853. izabran je za profesora Srpske gimnazije u Novom Sadu. Predavao je istoriju, geografiju i matematiku, ali ga nemirni duh odvlači u Beograd. Na Liceju je bio profesor na katedri enciklopedije prava i istorije zakonoznanja.Vlast ga nije volelaPosle devet godina profesorske službe knez Mihailo ga postavlja za načelnika Policajnog odeljenja. Iako će se nekoliko puta vraćati na Veliku školu kao honorarni profesor, Nikola Krstić stekao je činovničku karijeru: deset godina je sudija, a zatim devet i predsednik Kasacionog suda. Umro je 1902. Momčilo Ðorgović, publicista, zapisao je o Krstiću: “Ceo život je proveo u Srbiji, sav angažovan na napretku njenih institucija i zakona, istovremeno duboko razočaran običajima i ponašanjem tzv. srpske elite... Umro je nezadovoljan, nije ostvario svoju misiju privođenja srpskog društva zakonu i slobodi, istovremeno i uplašen pred događajima koji su Srbiji dolazili u susret.”Dnevnik na 4.096 stranica, koji je vodio od 1860. do 1896, ostavio je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Uz obilje podataka o društvenom i političkom životu Srbije u 19. veku, Nikola Krstić ostavio je budućim naraštajima iscrpan opis svojih ljubavnih pustolovina. Ironija je da je ovaj dnevnik prvo stigao u ruke predsednika Akademije nauka Koste Novakovića, s čijom je ženom Krstić imao redovne odnose i to opisivao.“Odoh k Jelki Novakovićevoj i tu svrših što o prvom sastanku ne mogoh jer me prekide poseta. Otimanja vrlo, vrlo malo beše, i to tek forme radi, jer kad je počeh ljubiti, sama mi pruži usta, a kad hteh u nedra da turim ruku, pa ne mogoh, sama izvadi čiodu. Tek kad počeh turati ruku na trbuh i dole, poče se kao otimati, reče: ‘Doći će neko’, ‘Neću dopustiti’, al’ opet ostavi mi ruku na trbuhu i, kad je posle dalje dirah, pa spomenu da će neko doći, ja rekoh: ‘Hoću li da zatvorim vrata’, a ona reče: ‘No, nek se zatvore’. Sede na stolicu, a ja je privukoh k sebi i dobih sve, al’ zlo svrših. Ona se činjaše kao da je van sebe, al’ noge podiže da olakša posao. I drugi put ću moći otići.”U domu Josifa PančićaNjegova “žrtva” bila je i Ljudmila, žena Josifa Pančića. Dešavalo se da vode ljubav, piše Krstić, usred bela dana gledajući iz kuhinje kako Pančić proučava biljke u dvorištu: “Ustasmo, odosmo u drugu sobu i bez otimanja ikakva svršismo. Pre posla bar da zatvori vrata i umal’ nas sin ne uhvati.” Drugi put je bilo slično: “Kad deca legoše, ona me isprati, sama me provede kroz drugu sobu, mračnu, nagnu se na me i rukom se manu meni ispod pupka, da vidi kako stoji i reče mi - sedi, te podiže sebi suknje i sede mi na krilo, al’ ne bi ništa dobro, jer kada se htede da namesti, ispade. Sasvim se razuzdana pokaza! Ne mogu čisto da k sebi dođem. Strah mi je da se ne zavadim s njim, a on je tako čestit i tako valjan čovek.” Zanimljivo je da su istoričari koristili ovaj rukopis u svojim istraživanjima, ali da je štampan u osam tomova tek od 2005. do 2007.

Tanasije Milenković: Sećanja policajcaNačelnik policije kraljeva Milana i Aleksandra opisao je život krajem 19. veka. Ubio se 1918. iz “očajanja za propalom nam milom Otadžbinom”Tanasije Tasa Milenković, rođen 1850, bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana “Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu” i načelnik policije u vreme kralja Milana i njegovog sina Aleksandra Obrenovića.Milanove podvaleU “Tasinom dnevniku - zapisima prvog srpskog policajca” Mladenović beleži šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903.Iznuren ratom, u martu 1918. izvršio je samoubistvo iz “očajanja za propalom nam milom Otadžbinom”, izvinjavajući se u oproštajnom pismu “što se na ovaj način kurtališe života”.U vreme aktivne službe često je bio pozivan na dvor da vladaru lično podnese izveštaj o situaciji u zemlji. Jedno takvo referisanje Aleksandru Obrenoviću i Dragi Mašin ovako je opisao:“Lakeji donesoše šampanjac, likere i kave. Još pred njima kralj, sedeći pripijen uz kraljicu, otpoče maženje. Zavlačaše ruku u rukave joj, milovaše je po licu i vratu.Ja se malo nakašljah - tek da ih opomenem da nisu sami. Kraljica me razumela - pa odbi ruku ludo zaljubljenog joj supružnika. Želeli su da im neke događaje koje sam po mojoj službi znao objasnim. I ja sam im, što sam znao, govorio savesno i iskreno. Pričao sam im nevaljalstva i zakulisne radnje pojedinih vlada i ministara. Kazivao sam im i kakve je smicalice udešavao kralj Milan s pojedinim ličnostima. Kako su silom izazivani događaji i udešavane prilike da se ponekome naškodi. Kazao sam im kako svi takvi postupci i poslovi nisu najzad na kraju svega ni kralju Milanu baš ništa koristili, ali su zemlji uvek grdne štete i bruke nanosili. Udario sam naposletku, naročito glasom, da se sada sa puno nade u sigurnosti očekuje, kao što je i sam kralj prilikom ženidbe deputacijama naglasio: da se više neće podržavati nikakve smicalice i podvale.”Đura JakšićAli Tasa Milenković, kao i svaki dobar policajac, družio se i sa umetnicima, pa tako i sa Ðurom Jakšićem...“O ponekoj nezgodi Jakšićevoj i ja sam koji put imao da povučem malo brige (...) Bio sam pisar 1874. u kvartu. Jakšić beše dugovao neku stotinu dinara nekome zelenašu. Ovaj potegne kod suda, te stavi zabranu na stvari Ðurine. Na moju veliku žalost, ja dobijem tu zabranu da izvršim. Kad je bilo uveče, uzmem sudski akt u džep i krenem da tražim Jakšića. Nađem ga u pivari (...)Kad udarih na vrata i priđoh njegovom stolu, Ðura poče šalu... ‘Jadna ti šala’, rekoh, ‘evo zabrane u mome džepu da ti stvari popišem.’ ‘Sedi, more, kakva zabrana’, reče Ðura i dodade nešto za poverioce. ‘Nije šala’, nastavih, ‘evo ti rešenja sudskog da pročitaš.’ I dadoh mu hartije...Ali Ðura tera i dalje šalu. Kako ga Bog dao, bio je u ovakvim prilikama pravi Englez. Onda okrenuše i oni drugi u šalu. Onako, u ćeretanju, Ðura, i ne gledajući na hartiju pred sobom, dohvati rešenje i na njemu poče rezati pršutu uz meze za pivo... Ja to odmah nisam primetio, ali kasno već videh - akt beše poderan. Onda se otvori još veća šala. Ðura obeća o tome priču napisati. I sedeli smo tako dugo.Sutradan sam išao u sud te kopirao rešenje, a Spirić i Naumović su jamčili poveriocu, te tako do izvršenja zabrane nije ni došlo...”

Mirko Tepavac: Ilegalac i ministarJedan od najviših funkcionera Jugoslavije u svojim memoarima opisao je dane provedene u ustaškom logoru, ratovanje, ali i diplomatsku službuMirko Tepavac rođen je u Zemunu 1922. godine. Kao šesnaestogodišnjak je prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Na početku rata bio je ilegalac, zatim je hapšen i godinu dana bio u ustaškom zatvoru. Iako zverski mučen, ništa nije priznao i nikog nije odao. Spasao ga je polubrat po majci, oficir u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Zatim odlazi u partizane.Sumnjali da je izdajnikU skladu s tadašnjom praksom 1952. Komunistička partija formirala je specijalnu komisiju koja je proveravala Tepavčevo držanje u zatvoru. Za vreme njenog rada bio je pod sumnjom da je izdajnik.Bio je ambasador FNRJ u Mađarskoj, pomoćnik ministra inostranih poslova, direktor Radio Beograda i neko vreme i direktor i glavni urednik Politike. Od 1969. do 1972. bio je ministar inostranih poslova SFRJ. Podneo je ostavku zbog Titovog obračuna s rukovodstvom Srbije, posle čega je isključen iz Komunističke partije.Istupao je protiv Slobodana Miloševića, zbog čega je proglašavan izdajnikom. Bio je u braku s glumicom Renatom Ulmanski. Umro je 2014.Autor je više knjiga, između ostalog i memoara “Moj Drugi svetski rat i mir”.U njima je o ilegalnom radu u Zemunu pisao:“U proleće 1942. Stevan Dukić Crni, sekretar Sreskog komiteta Zemuna, zakazuje mi sastanak na Kalvariji. Temeljit čovek, snažan i strog... Saopštava mi, kratko i direktno, odluku Komiteta da mene određuju da likvidiram Valtera Filipovića, šefa zemunske (ustaške) policije (koji inače stanuje stotinak metara od mesta gde smo se sastali)... Ti si, kaže, iskusniji u rukovanju oružjem od drugih koji bi došli u obzir. Pratili smo njegovo kretanje, obično se kasnije uveče vraća kući, bez oružane pratnje, najčešće sa ženom.‘Poznaješ li ga?’, pita.‘Lično ne’, kažem, ali dodajem - strahujući da će to izgledati kao izvlačenje - ‘dobro poznajem njegovu ženu, a isto tako i ona mene. Za dva-tri dana sastaćemo se, kaže, ponovo. Doneće mi pored pištolja koji već imam i još jedan, većeg kalibra, da ga pregledam i uvežbam rukovanje. Sastajemo se posle nekoliko dana. Kaže: ‘Zaboravi, odredili smo drugoga za tu akciju.’ Stid me je, ali mi je laknulo! Već sam nebrojeno puta, i u snu i budan, sanjao kako ja pucam, a njegova žena Mira Pataj, s kojom sam se do rata u gimnaziji često sretao, viče: ‘Nemoj, Mirko!’ Dukić kao da je sve to uzeo u obzir!Filipović je pred svojom kućom ubijen desetak dana kasnije, s nekoliko revolverskih hitaca. Pored njega je tom prilikom bila i pomenuta Mira Pataj.”Francetićeva torturaA o danima iz ustaškog zatvora ostavio je ovaj zapis:“Vezuju mi ruke lisicama. Vezuju i noge. Onda između vezanih ruku i nogu proture gvozdenu šipku, pa na metar jedan od drugog približe dva pisaća stola, tako da nepokretno telo visi između njih. Kad me Francetić umori od udaranja po prstima i tabanima, onda, za promenu, ponovi vešanje s licem i stomakom nadole... Tabani i prsti su u tom položaju nepomični, i kad se u prekidima ohlade, izbezumljujuće su bolni na ponovne udarce. Tako do besvesti.”

Mira Stupica: Od kolibe do zvezda Erotska scena Put u Šri Lanku Sledeće subote: 7 priča o srpskim manastirima