Najnovije vesti

GLUMCI I GLUMICE SU BILI PRAVE ZVEZDE: Daske koje život znače bile su drage Srbima

PRIČA O POZORIŠTU

GLUMCI I GLUMICE SU BILI PRAVE ZVEZDE: Daske koje život znače bile su drage Srbima

Pop kultura

Vladar Srbije video je da su Beograđani ushićeni predstavama, pa je poručio: „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti zadovoljni“

1. Dar kneza MihailaVladar Srbije video je da su Beograđani ushićeni predstavama, pa je poručio: „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti zadovoljni“U prvim decenijama 19. veka Srbijom su špartale putujuće glumačke trupe. Istina, glumci su tada više bili cirkusanti nego produhovljeni umetnici, pa su se od varoši do varoši truckali na volovskim kolima natovarenim kulisama, rekvizitima i zavežljajima ličnih stvari. Na prvim kolima upravnik sa ženom, na drugim glavni glumac, tumač „karakternih uloga“, glumica „tragična junakinja“ i, eventualno, glumac „intrigant“, a na trećim svi ostali...Po magacinima i kafanamaNastupali su po trgovačkim magacinima ili kafanama, a pozorišnu zavesu zamenjivali su čaršavi prebačeni preko konopca. Po njihovom odlasku, lokalni zaljubljenici u teatar, učitelji, trgovačke kalfe i devojke iz boljih kuća osnivali su amaterske ili, kako se to onda govorilo, „diletantske“ pozorišne družine da „sačuvaju plamen umetnosti“ i zabave se.U Kragujevcu, prestonici Srbije kojom je vladao Miloš Obrenović, prve pozorišne predstave pominju se 1825. godine. Pripremao ih je i izvodio učitelj Đorđe Evgenijević sa đacima. A devet godina kasnije, na Milošev poziv, u ovaj grad došao je Joakim Vujić da osnuje Knjaževsko-serbski teatar.Beograđani su prvu pozorišnu predstavu videli tek 1841. godine, kada je u carinskom magacinu na Savi, u đumruku, odigran komad „Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića. Od tada, grad su povremeno pohodile glumačke trupe, a 1851. viđeniji građani formirali su odbor za gradnju pozorišne zgrade.Odabrano je mesto - Zeleni venac i plaćen jedan italijanski arhitekta da izradi planove. Kad je gradnja počela, ispostavilo se da je teren natopljen vodom. Da bi se postavio temelj, u zemlju je pobodeno 2.000 hrastovih šipova, ali se voda i dalje pojavljivala, pa su radovi 1853. obustavljeni. Šipovi su iskorišćeni da se na njima podigne pijaca, a glumci su i dalje nastupali po kafanama.Tako je u zimu između 1867. i 1868. godine Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada izvelo 64 predstave u salama kafana „Kod krune“ i „Kod engleske kraljice“. Ostalo je zabeleženo da je posle jedne od takvih predstava kojima su Beograđani bili ushićeni knez Mihailo saopštio istorijsku odluku: „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti sasvim zadovoljni!“Veliko seloTe 1868. godine, kada je osnovano Narodno pozorište, Beograd je jedno veliko selo sa oko 25.000 žitelja. „Ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene, ali žeđ za prosvetom, kulturom i naukom bukti u oslobođenoj zemlji.“Zemljani radovi počeli su 29. maja, knez je ubijen 3. juna, a kamen temeljac položen je 18. avgusta 1868. Već u januaru naredne godine zgrada je stavljena pod krov, a prva predstava u sali sa 800 mesta odigrana je krajem oktobra 1869. godine! Izveden je komad „Posmrtna slava kneza Mihaila“ Đorđa Maletića.Kritičar „Vidovdana“ pisao je: „Ova predstava ostavila je snažan utisak na publiku, naročito kada je predstavljač, maskiran i obučen kao knez Mihailo, prešao na konju preko pozornice. Kada ga je publika na pozornici ugledala na konju, učinilo joj se da opet pred sobom vidi sušta živa kneza Mihaila...“

2. Đido

NEUZVRAĆENA LJUBAV PISCA: Janko Veselinović  bio je beznadežno zaljubljen u Velu NegrinovuJedan od najpopularnijih domaćih komada s pevanjem u istoriji srpskog pozorišta je „Đido“, autora Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka.Svađa očevaSadržaj komada nije preterano originalan: Ljubica i Zdravko se vole, ali su im očevi u svađi zbog politike, odnosno zbog izbora novog seoskog starešine. Kad u njenu kuću dođu prosci da je odvedu Maksimu, momku kojeg joj je izabrao otac, Ljubica beži kod Zdravka. Ali ni tamo za zaljubljeni par nema mira jer se Zdravkov otac Marinko protivi izboru svog sina. Kasnije, Marinko se miri s činjenicom da mu sin ima pravo na sopstveni izbor i ponosno ga naziva junakom, „đidom“... Komad se srećno završava veseljem obeju porodica i zajedničkom pesmom. Premijera komada bila je u Narodnom pozorištu 1892. godine, a poslednji put postavljen je na scenu 1968. Igran je u mnogim gradovima Srbije, ali i u pozorištima u inostranstvu. Na uspeh komada prevashodno su uticale pesme za koje je muziku napisao Davorin Jenko, inače kompozitor himne „Bože pravde“. Veselinović je dolazio svaki dan i pevao Jenku pesme iz Mačve, a ovaj ih je „stavljao u note“. Ali bilo je nemoguće na papir staviti karakteristične povike iz pesama, pa je pisac „Đida“ uzeo na sebe obavezu da podučava i hor. A da bi imao kontrolu nad izvođenjem pesama, Veselinović se na premijeri pojavio na sceni kao član hora, da bi se tek posle prvog čina iz seljačkog preobukao u svoje učiteljsko odelo i otišao u ložu.Negativna kritikaSud kritike posle prvog izvođenja bio je - negativan. Piscu su zamereni površnost i neubedljivost u crtanju likova, a ni glumci nisu bolje prošli: „Čudnovato zaista da naši glumci bolje prikazuju kakve francuske grofove i grofice, a našeg seljaka, koji im je tu svaki dan pred očima, ne mogu bar ni da podražavaju.“ Publika je mislila drugačije. Sala je uvek bila puna, pa je Janko Veselinović od „Đida“ dobro zarađivao. Ostalo je zabeleženo da je u to vreme banka odbila da piscu da kredit, iako mu je žirant bio Branislav Nušić. Ali kad je predočio listu isplata tantijema od „Đida“, kredit mu je odmah odobren...To, međutim, nije bitno popravilo piščev život. Posle premijere „Đida“ Veselinović se neumerenije nego inače odao alkoholu, a razlog je bio - ljubavni. Bio je zaljubljen u Velu Negrinovu, glumačku zvezdu koja je u komadu igrala Ljubicu, a ona mu ljubav nije uzvraćala. Bila je potpuno ravnodušna, ni na sahranu, kojoj je prisustvovao gotovo ceo ansambl Narodnog pozorišta, nije došla. Pisac je nikad nije preboleo. I danas u šabačkom muzeju čuvaju na Jankovom pisaćem stolu njenu uramljenu fotografiju.3. ČIČA BIO KRALJ BOEMAIlija Stanojević bio je najpopularniji glumac, a bio je poznat i po kafanskim avanturama. Srbija je na granici 19. i 20. veka imala i veće glumce od njega, ali je Ilija Stanojević (1859-1930) bio najpopularniji.Opljačkao crkvuIlija je rođen u Beogradu, ali se o njegovim roditeljima gotovo ništa ne zna. Dečak je rastao na ulici, a prema nekim zapisima, u detinjstvu je počinio „akt svetogrđa“ - opljačkao je dorćolsku pravoslavnu kapelu (prema drugim izvorima: jevrejsku sinagogu), pa je zbog toga bio i osuđivan. Iako je u zrelom dobu Ilija Stanojević bio spreman na svakakvu šalu, ljutio se kad bi mu neko taj greh iz rane mladosti pomenuo.Kao mladić, kretao se u društvu kafanskih muzičara i pevačica i opasnih kockara. I u svet glume ušao je u kafani - kao recitator i pevač na zanatlijskim zabavama i lumperajkama. U dvadesetoj je postao član hora Narodnog pozorišta, a dve godine kasnije seli se u pozorište u Novom Sadu, gde počinje da glumi. „Za glumu su ga preporučivale“, piše jedan hroničar, „ti važne stvari: lep stas, lep hod i veoma izrazita glava.“ Ilija Stanojević jedan je od prvih Srba koji se podvrgao plastičnoj hirurgiji: imao je dva velika mladeža na nosu koja su ga ružila, pa je u pozorištu dobijao samo uloge sluga i paževa. Onaj veći, koji je bio „veliki kao rog“, uklonio mu je operacijom čuveni zemunski hirurg Subotić, pa je posle toga, kako je sam govorio, „postao primamljiva persona“. O njegovoj fizičkoj snazi ispredane su legende koje je on vešto održavao - često je u prepunoj kafani umeo da rukom savije metalnu slavinu sifona za sodu ili da zubima otkine grlić flaše! Nije se ustručavao ni da pokaže svoju ljubav prema alkoholu. Tako je u zagrebačkoj „Gradskoj kavani“ popio tačno 50 krigli piva, na zaprepašćenje kafanskih gostiju, kelnera i lekara! A jednog leta odseo je u smederevskom hotelu „Laf“ i priredio pijanku koja je trajala 40 dana i 40 noći!Prvi filmUprkos takvom raspusnom životu, Ilija Stanojević, odmilja zvan Čiča Ilija, ostvario je maestralne uloge Kalče u „Ivkovoj slavi“, Jovančeta u Nušićevom „Putu oko sveta“, Sterijinog Kir Janje, Mitketa u „Koštani“... I sam je pisao pozorišne komade, a mesto u istoriji naše kulture obezbedio je i kao reditelj prvog srpskog filma. Samo 14 godina pošto su braća Limijer u Parizu prikazala prvi film na svetu, Ilija Stanojević poduhvatio se snimanja filma o vođi Prvog srpskog ustanka. Film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ sniman je u leto 1911. uz učešće više od hiljadu statista, a reditelj je ulogu Karađorđa nesebično dodelio markantnom Miloradu Petroviću. Sam Stanojević u ovom filmu tumači dva lika - turskog pašu i Karađorđevog kuma i ubicu Vujicu Vulićevića. Umro je u leto 1930. U testamentu je naveo: „Dece nemam, a nemam ni bližih srodnika. Nemam ni nepokretnog imanja. Moja imovina sastoji se iz pokretnih stvari, u šta ubrajam svoje literarne (književne) tvorevine i tantijeme koje mi one donose...“

PRIČA O VOŽDUFilm „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ sniman je u leto 1911. uz učešće više od hiljadu statista, a reditelj je ulogu Karađorđa nesebično dodelio markantnom Miloradu Petroviću. Sam Stanojević u ovom filmu tumači dva lika - turskog pašu i Karađorđevog kuma i ubicu Vujicu Vulićevića

4. S NEBA U PRAŠINU Zorka Todosić, prva Koštana, bila je prava zvezda pozorišta

LJUBAVNICAZorka je lepo pevala, glumila je u operetama vesele ljubavnice, ali je ljubavnica bila i van pozornice. Imala je svoju kuću sa poslugom u beogradskoj Francuskoj ulici, odmah do kuće Nikole Pašića, a troškove je neko vreme plaćao austrijski diplomata Šisel, docniji sekretar cara Franje Josifa

5. NAJBOLJI SRPSKI GLUMAC

Pera Dobrinović bio najkvalitetniji glumac na daskama koje život znače Utekao u pozorište Transformacije

SMRT NA SCENIPera Dobrinović je umro „najlepšom glumačkom smrću, kao vojnik kad umire na polju časti“ - u pozorištu, dok je popravljao šminku u pauzi predstave „Ljubavni napitak“, s kojom je pola veka ranije i započeo karijeru

6. TRAGEDIJA KOMEDIOGRAFA Sin Branislava Nušića 1914. dobrovoljno je otišao na front Odlazak u rat Venac suza

7. STRELJANI GLUMCI

S našima je bilo teže Šumski ljudi Naredba štaba

LAKO ĆU S NAŠIMASlobodan A. Jovanović, sekretar Narodnog pozorišta pod okupacijom, posle rata je prepričao razgovor vođen u maju 1944. godine: „Aco, kad se svrši rat, moraćemo da vam skinemo te pantalone i da vam udarimo dvadeset i pet zbog gluposti koje ste počinili za vreme rata, rekao sam mu. Aca se opet smejao onim svojim blesavim smehom od uveta do uveta i rekao mi je: ‚Kad je brat prešo Nemce, lako ću ja s našima! ‚ I to se njemu osvetilo. S našima je bilo teže.“

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...