icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

GLUMCI I GLUMICE SU BILI PRAVE ZVEZDE: Daske koje život znače bile su drage Srbima

PRIČA O POZORIŠTU

GLUMCI I GLUMICE SU BILI PRAVE ZVEZDE: Daske koje život znače bile su drage Srbima

Pop kultura

Vladar Srbije video je da su Beograđani ushićeni predstavama, pa je poručio: „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti zadovoljni“

1. Dar kneza Mihaila

Vladar Srbije video je da su Beograđani ushićeni predstavama, pa je poručio: „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti zadovoljni“

U prvim decenijama 19. veka Srbijom su špartale putujuće glumačke trupe. Istina, glumci su tada više bili cirkusanti nego produhovljeni umetnici, pa su se od varoši do varoši truckali na volovskim kolima natovarenim kulisama, rekvizitima i zavežljajima ličnih stvari. Na prvim kolima upravnik sa ženom, na drugim glavni glumac, tumač „karakternih uloga“, glumica „tragična junakinja“ i, eventualno, glumac „intrigant“, a na trećim svi ostali...

Po magacinima i kafanama

Nastupali su po trgovačkim magacinima ili kafanama, a pozorišnu zavesu zamenjivali su čaršavi prebačeni preko konopca. Po njihovom odlasku, lokalni zaljubljenici u teatar, učitelji, trgovačke kalfe i devojke iz boljih kuća osnivali su amaterske ili, kako se to onda govorilo, „diletantske“ pozorišne družine da „sačuvaju plamen umetnosti“ i zabave se.

U Kragujevcu, prestonici Srbije kojom je vladao Miloš Obrenović, prve pozorišne predstave pominju se 1825. godine. Pripremao ih je i izvodio učitelj Đorđe Evgenijević sa đacima. A devet godina kasnije, na Milošev poziv, u ovaj grad došao je Joakim Vujić da osnuje Knjaževsko-serbski teatar.

Beograđani su prvu pozorišnu predstavu videli tek 1841. godine, kada je u carinskom magacinu na Savi, u đumruku, odigran komad „Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića. Od tada, grad su povremeno pohodile glumačke trupe, a 1851. viđeniji građani formirali su odbor za gradnju pozorišne zgrade.

Odabrano je mesto - Zeleni venac i plaćen jedan italijanski arhitekta da izradi planove. Kad je gradnja počela, ispostavilo se da je teren natopljen vodom. Da bi se postavio temelj, u zemlju je pobodeno 2.000 hrastovih šipova, ali se voda i dalje pojavljivala, pa su radovi 1853. obustavljeni. Šipovi su iskorišćeni da se na njima podigne pijaca, a glumci su i dalje nastupali po kafanama.

Tako je u zimu između 1867. i 1868. godine Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada izvelo 64 predstave u salama kafana „Kod krune“ i „Kod engleske kraljice“. Ostalo je zabeleženo da je posle jedne od takvih predstava kojima su Beograđani bili ushićeni knez Mihailo saopštio istorijsku odluku: „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti sasvim zadovoljni!“

Veliko selo

Te 1868. godine, kada je osnovano Narodno pozorište, Beograd je jedno veliko selo sa oko 25.000 žitelja. „Ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene, ali žeđ za prosvetom, kulturom i naukom bukti u oslobođenoj zemlji.“

Zemljani radovi počeli su 29. maja, knez je ubijen 3. juna, a kamen temeljac položen je 18. avgusta 1868. Već u januaru naredne godine zgrada je stavljena pod krov, a prva predstava u sali sa 800 mesta odigrana je krajem oktobra 1869. godine! Izveden je komad „Posmrtna slava kneza Mihaila“ Đorđa Maletića.

Kritičar „Vidovdana“ pisao je: „Ova predstava ostavila je snažan utisak na publiku, naročito kada je predstavljač, maskiran i obučen kao knez Mihailo, prešao na konju preko pozornice. Kada ga je publika na pozornici ugledala na konju, učinilo joj se da opet pred sobom vidi sušta živa kneza Mihaila...“

2. Đido

NEUZVRAĆENA LJUBAV PISCA: Janko Veselinović  bio je beznadežno zaljubljen u Velu Negrinovu

Jedan od najpopularnijih domaćih komada s pevanjem u istoriji srpskog pozorišta je „Đido“, autora Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka.

Svađa očeva

Sadržaj komada nije preterano originalan: Ljubica i Zdravko se vole, ali su im očevi u svađi zbog politike, odnosno zbog izbora novog seoskog starešine. Kad u njenu kuću dođu prosci da je odvedu Maksimu, momku kojeg joj je izabrao otac, Ljubica beži kod Zdravka. Ali ni tamo za zaljubljeni par nema mira jer se Zdravkov otac Marinko protivi izboru svog sina. Kasnije, Marinko se miri s činjenicom da mu sin ima pravo na sopstveni izbor i ponosno ga naziva junakom, „đidom“... Komad se srećno završava veseljem obeju porodica i zajedničkom pesmom. Premijera komada bila je u Narodnom pozorištu 1892. godine, a poslednji put postavljen je na scenu 1968. Igran je u mnogim gradovima Srbije, ali i u pozorištima u inostranstvu. Na uspeh komada prevashodno su uticale pesme za koje je muziku napisao Davorin Jenko, inače kompozitor himne „Bože pravde“. Veselinović je dolazio svaki dan i pevao Jenku pesme iz Mačve, a ovaj ih je „stavljao u note“. Ali bilo je nemoguće na papir staviti karakteristične povike iz pesama, pa je pisac „Đida“ uzeo na sebe obavezu da podučava i hor. A da bi imao kontrolu nad izvođenjem pesama, Veselinović se na premijeri pojavio na sceni kao član hora, da bi se tek posle prvog čina iz seljačkog preobukao u svoje učiteljsko odelo i otišao u ložu.

Negativna kritika

Sud kritike posle prvog izvođenja bio je - negativan. Piscu su zamereni površnost i neubedljivost u crtanju likova, a ni glumci nisu bolje prošli: „Čudnovato zaista da naši glumci bolje prikazuju kakve francuske grofove i grofice, a našeg seljaka, koji im je tu svaki dan pred očima, ne mogu bar ni da podražavaju.“ Publika je mislila drugačije. Sala je uvek bila puna, pa je Janko Veselinović od „Đida“ dobro zarađivao. Ostalo je zabeleženo da je u to vreme banka odbila da piscu da kredit, iako mu je žirant bio Branislav Nušić. Ali kad je predočio listu isplata tantijema od „Đida“, kredit mu je odmah odobren...

To, međutim, nije bitno popravilo piščev život. Posle premijere „Đida“ Veselinović se neumerenije nego inače odao alkoholu, a razlog je bio - ljubavni. Bio je zaljubljen u Velu Negrinovu, glumačku zvezdu koja je u komadu igrala Ljubicu, a ona mu ljubav nije uzvraćala. Bila je potpuno ravnodušna, ni na sahranu, kojoj je prisustvovao gotovo ceo ansambl Narodnog pozorišta, nije došla. Pisac je nikad nije preboleo. I danas u šabačkom muzeju čuvaju na Jankovom pisaćem stolu njenu uramljenu fotografiju.

3. ČIČA BIO KRALJ BOEMA

Ilija Stanojević bio je najpopularniji glumac, a bio je poznat i po kafanskim avanturama.

Srbija je na granici 19. i 20. veka imala i veće glumce od njega, ali je Ilija Stanojević (1859-1930) bio najpopularniji.

Opljačkao crkvu

Ilija je rođen u Beogradu, ali se o njegovim roditeljima gotovo ništa ne zna. Dečak je rastao na ulici, a prema nekim zapisima, u detinjstvu je počinio „akt svetogrđa“ - opljačkao je dorćolsku pravoslavnu kapelu (prema drugim izvorima: jevrejsku sinagogu), pa je zbog toga bio i osuđivan. Iako je u zrelom dobu Ilija Stanojević bio spreman na svakakvu šalu, ljutio se kad bi mu neko taj greh iz rane mladosti pomenuo.

Kao mladić, kretao se u društvu kafanskih muzičara i pevačica i opasnih kockara. I u svet glume ušao je u kafani - kao recitator i pevač na zanatlijskim zabavama i lumperajkama. U dvadesetoj je postao član hora Narodnog pozorišta, a dve godine kasnije seli se u pozorište u Novom Sadu, gde počinje da glumi. „Za glumu su ga preporučivale“, piše jedan hroničar, „ti važne stvari: lep stas, lep hod i veoma izrazita glava.“ Ilija Stanojević jedan je od prvih Srba koji se podvrgao plastičnoj hirurgiji: imao je dva velika mladeža na nosu koja su ga ružila, pa je u pozorištu dobijao samo uloge sluga i paževa. Onaj veći, koji je bio „veliki kao rog“, uklonio mu je operacijom čuveni zemunski hirurg Subotić, pa je posle toga, kako je sam govorio, „postao primamljiva persona“. O njegovoj fizičkoj snazi ispredane su legende koje je on vešto održavao - često je u prepunoj kafani umeo da rukom savije metalnu slavinu sifona za sodu ili da zubima otkine grlić flaše! Nije se ustručavao ni da pokaže svoju ljubav prema alkoholu. Tako je u zagrebačkoj „Gradskoj kavani“ popio tačno 50 krigli piva, na zaprepašćenje kafanskih gostiju, kelnera i lekara! A jednog leta odseo je u smederevskom hotelu „Laf“ i priredio pijanku koja je trajala 40 dana i 40 noći!

Prvi film

Uprkos takvom raspusnom životu, Ilija Stanojević, odmilja zvan Čiča Ilija, ostvario je maestralne uloge Kalče u „Ivkovoj slavi“, Jovančeta u Nušićevom „Putu oko sveta“, Sterijinog Kir Janje, Mitketa u „Koštani“... I sam je pisao pozorišne komade, a mesto u istoriji naše kulture obezbedio je i kao reditelj prvog srpskog filma. Samo 14 godina pošto su braća Limijer u Parizu prikazala prvi film na svetu, Ilija Stanojević poduhvatio se snimanja filma o vođi Prvog srpskog ustanka. Film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ sniman je u leto 1911. uz učešće više od hiljadu statista, a reditelj je ulogu Karađorđa nesebično dodelio markantnom Miloradu Petroviću. Sam Stanojević u ovom filmu tumači dva lika - turskog pašu i Karađorđevog kuma i ubicu Vujicu Vulićevića. Umro je u leto 1930. U testamentu je naveo: „Dece nemam, a nemam ni bližih srodnika. Nemam ni nepokretnog imanja. Moja imovina sastoji se iz pokretnih stvari, u šta ubrajam svoje literarne (književne) tvorevine i tantijeme koje mi one donose...“

PRIČA O VOŽDU

Film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ sniman je u leto 1911. uz učešće više od hiljadu statista, a reditelj je ulogu Karađorđa nesebično dodelio markantnom Miloradu Petroviću. Sam Stanojević u ovom filmu tumači dva lika - turskog pašu i Karađorđevog kuma i ubicu Vujicu Vulićevića

 

4. S NEBA U PRAŠINU

Zorka Todosić, prva Koštana, bila je prava zvezda pozorišta

Zorka je imala toliko seksepila da su je velikoškolci pratili kad ide u školu ili se vraća iz nje, a galanterijske kalfe su istrčavale iz dućana da se nagledaju njene lepote, zabeležio je jedan savremenik

Sredinom 19. veka u Vranjevu kod Novog Bečeja živeo je pop Luka Popović. Sve njegovo sedmoro dece otišli su u glumce, većina je i sklopila brakove s glumcima, pa su im i potomci bili ove profesije.

Jedna od pop Lukinih ćerki zvala se Ljubica i njom se oženio Mita Kolarević, advokatski sin koji je zbog lepe glumice batalio pravničku karijeru. Mita je bio lep čovek i dobar glumac, tumač „karakternih“ uloga. Njihova ćerka Zorka, rođena 1864. godine, rasla je među kulisama i od treće godine pojavljivala se na pozornici, a od desete je igrala paževe i slične likove...

„Premda njeno lice nije bilo lepo, imala je na njemu neki nestašni izraz koji mami više nego klasična lepota... Zorka je imala toliko seksepila da su je velikoškolci pratili kad ide u školu ili se vraća iz nje, a galanterijske kalfe su istrčavale iz dućana da se nagledaju njene lepote“, zabeležio je jedan savremenik.

Od 15. do 18. godine bila je profesionalna glumica i u to vreme je u nju bio zaljubljen pesnik Vojislav Ilić. Još tuce viđenih i uglednih Beograđana nastojalo je da se Zorkom oženi i da je odvoji od pozornice. Neuspeh su lečili širenjem spletki i niskih glasina, pa su roditelji, da bi presekli ogovaranja, sedamnaestogodišnju Zorku udali za nekog Milana Teodosijevića, blagajnika zemunske štedionice. Bio je ljubitelj pozorišta i veseljak, ali je bolovao od dijabetesa i razjedao ga je sifilis, pa je morala da napusti teatar i bude mu bolničarka. Stoički je to podnela. U braku s njim rodila je sedmoro dece, od kojih je šestoro umrlo rano. Zorka se vratila pozorištu 1887. a narod joj je skratio prezime u Todosić, pa je to i ona prihvatila. Školovala je i vaspitavala njihovu ćerku, ali je ona mlada i nesrećna što nije primljena u glumice, umrla od tuberkuloze. Zorka je nastavila karijeru, oduševljavajući publiku i kritičare. Između ostalog, bila je prva Koštana u istoimenoj predstavi Bore Stankovića, koja je izvedena 1900... Lepo je pevala, glumila je u opretama vesele ljubavnice, ali je ljubavnica bila i van pozornice. Imala je svoju kuću sa poslugom u beogradskoj Francuskoj ulici, odmah do kuće Nikole Pašića, a troškove je neko vreme plaćao austrijski diplomata Šisel, docniji sekretar cara Franje Josifa. Šisel joj je i kad je otišao iz Beograda, do kraja života plaćao pristojnu sumu na ime izdržavanja. Bogati ljubavnici nisu Zorki smetali da i sama bude zaljubljena u jednog siromašnog glumca i da na njega troši velike sume. Pred Prvi svetski rat počela je da gubi razum. Vešala je kandila po kući i ljubila sveće, a na pozornici je pravila grube greške. Ratne godine su ubrzale njeno propadanje: postala je tvrdica i kleptoman, proganjana strahom da će umreti od gladi. Smeštena je u ludnicu, gde je provela dve decenije. Umrla je 1936. Na njenu sahranu niko nije doneo venac.

LJUBAVNICA

Zorka je lepo pevala, glumila je u operetama vesele ljubavnice, ali je ljubavnica bila i van pozornice. Imala je svoju kuću sa poslugom u beogradskoj Francuskoj ulici, odmah do kuće Nikole Pašića, a troškove je neko vreme plaćao austrijski diplomata Šisel, docniji sekretar cara Franje Josifa

 

5. NAJBOLJI SRPSKI GLUMAC

Pera Dobrinović bio najkvalitetniji glumac na daskama koje život znače

Nije moguće reći - a da bude ozbiljno - koji je glumac u Srbiji bio „najbolji“, ali nije malo poznavalaca teatra koji će bez zadrške ustvrditi da je Pera Dobrinović bio najveći koga smo ikad imali. A on je, telesno, gotovo bio bogalj!

Utekao u pozorište

„Kakav je samo bio, gospode bože! Malecan, pravi patuljak, a okrugao, punačak, pupav, noge, razume se, kratke kao u deteta, a glava tako obla da su mu u ono doba, kad su se klobuci herili ljudima na vrh temena, svi šeširi sklizali do ušiju. Obrazi debeli, okrugli, podvaljak priličan, a oči velike, okrugle i dosta buljave, ali divne, radoznale, svetle, svako ih je voleo, i bez snebivanja stojao pred njima iako su bile pametne i prodirne...“, pisao je nadahnuto o njemu pesnik Veljko Petrović, povodom petnaestogodišnjice smrti, dodajući i da mu je glas bio zvonak, „nešto iscepan i rezak“ i da je Dobrinović glasom u oktavama umeo da žonglira, da šapće i da grmi, ali i da je izvanredno pevao. Rodio se 1853. u porodici berberina i kao dečak šegrtovao je u radnji svog oca, ali je u 17. godini utekao u jednu putujuću glumačku družinu. Tu, gde je morao da radi sve i da igra svašta, naučio je osnove zanata, a tri godine kasnije ušao je u novosadsko Srpsko narodno pozorište. Ovoj teatarskoj kući ostao je veran do smrti 1923. Za razliku od ogromne većine glumaca koji su se odavali boemštini, Pera Dobrinović bio je „nemački sistematizovan“: živeo je strogo građanskim životom; u njegovim ormanima bilo je 40 odela za salon i ulicu, a zidovi jedne sobe u njegovom domu bili su prekriveni ogledalima da bi on tu uvežbavao pokrete i grimase. „Mezimac publike“, piše Veljko Petrović, „nikada nije bio zadovoljan sobom, čak nije baš ni bio svestan onoga što vredi. Zato je neprestano radio, robovao svome daru... Sem glume, nije imao druge strasti.“ Nije mu bilo teško da se iz Novog Sada uputi u Beč ili Peštu kad tamo gostuju najveći evropski glumci da bi ih gledao i nešto naučio.

Transformacije

Takav rad i talenat dali su sjajan rezultat. Prepisujemo i dalje Veljka Petrovića: „Sećam ga se u ‚Liru‘, sav je kao od gume dok čuči u klupčetu uz kraljev presto, a govori, prašti u nekom piskavom tenoru, pa u ‚Zadužbini‘, u kojoj je lepi, impozantni iguman koji, pojući, na jastuku pruža knezu Lazaru Ravaničine ključeve; u ‚Ričardu‘ je snažan, tu krešti, u ‚Kir Janji‘ gunđavi starac, u ‚Đidi‘ budalasti ćalov... Mogao je da bude i lak i vitak, onako ugojen i star, i lep i ružan, i pun i rumen, i bled s obešenim, praznim obrazima.“ Novosađani su ga najviše voleli u ulozi gunđavog Kir Janje. Publika mu je na proslavi 25 godina njegovog umetničkog rada 1898. godine poklonila „lepo izrađenu kutiju u kojoj je bilo poređano 17 dukata“.

Pera Dobrinović je umro „najlepšom glumačkom smrću, kao vojnik kad umire na polju časti“ - u pozorištu, dok je popravljao šminku u pauzi predstave „Ljubavni napitak“, s kojom je pola veka ranije i započeo karijeru.

SMRT NA SCENI

Pera Dobrinović je umro „najlepšom glumačkom smrću, kao vojnik kad umire na polju časti“ - u pozorištu, dok je popravljao šminku u pauzi predstave „Ljubavni napitak“, s kojom je pola veka ranije i započeo karijeru

 

6. TRAGEDIJA KOMEDIOGRAFA

Sin Branislava Nušića 1914. dobrovoljno je otišao na front

Branislav Nušić (1864-1938) bio je diplomata, pisac romana, priča i eseja, profesor govorništva i jedan od pionira fotografije kod nas, ali je svoje mesto u istoriji kulture Srbije obezbedio komedijama.

Odlazak u rat

Međutim, malo se zna da je lični život ovog čoveka, koji više od sto godina zasmejava nove i nove generacije, bio obeležen dubokom ljudskom tragedijom. Branislav i Darinka Nušić imali su ćerku Margitu i dve godine mlađeg sina Strahinju, u porodici zvanog Ban. Kad je počeo Prvi svetski rat, Ban je tek bio maturirao, ali se prijavio u dobrovoljce. Ocu, koji ga je savetovao da ipak pričeka, uzvratio je: „S kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce?“ Strahinja Nušić, nakon svega dva meseca obuke, zajedno sa ostalim studentima i đacima koje će istorija zapamtiti kao 1.300 kaplara, ispraćen je 15. novembra 1914. na front. Nekoliko meseci kasnije lakše je ranjen u nogu i vraćen u Skoplje na bolovanje. Majka Darinka potegla je porodične veze, pa ga je vojno-lekarska komisija oslobodila vojnih obaveza, ali je Strahinja pred oficirima lekarima odlučno rekao:

„Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju!“ Izdejstvovao je da ga proglase sposobnim i vrate na front. Zabrinuta majka tada šalje Branislava Nušića u Kragujevac, u Vrhovnu komandu, da bi među visokim oficirima našao prijatelje koji će se postarati za bezbednost njegovog sina. Nikome nije poverio zbog čega je došao. Nailazi na regenta Aleksandra, koji ga na ručku upita: „Treba li vam nešto, Nušiću?“. Odgovor je glasio: „Hvala, ne.“ Kad se vratio u Skoplje, rekao je: „Mogao sam da ga izvučem i - nisam mogao.“ U jesen 1915, porodica je dobila pismo koje je Ban kroz borbe nosio u džepu svog šinjela, sa naznakom „Molim onoga koji me nađe mrtvog da ovo pismo neizostavno preda adresatu.“ Ocu, kojeg je zvao Aga, piše: „Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.“

Venac suza

U znak sećanja na pale borce Skopskog đačkog bataljona, 17. novembra 1935. godine u skopskom parku Idadija bio je otkriven spomenik. Prisustvovalo je 700 preživelih đaka bataljona. U ime roditelja čija su deca poginula potresan govor održao je Nušić.

„U ime ojađenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!“, rekao je na kraju.

Nikada nije prežalio sina, a svoja osećanja iskazao je u proznom delu „Devetsto petnaesta - tragedija jednog naroda“.

7. STRELJANI GLUMCI

S našima je bilo teže

Tokom okupacije mnogi pozorišni radnici radili su na otupljivanju otpora Nemcima, a kada se rat završio, mnogima je to došlo glave

Beograd je pod nemačkom okupacijom imao više pozorišta nego danas! Posle raspada Kraljevine Jugoslavije 1941. u Srbiju su pristigle izbeglice iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, među kojima su bili i glumci - članovi državnih, banovinskih i privatnih pozorišta. Glumci su mahom došli u Beograd i tu nastojali da vaskrsnu pozorišni život da bi obezbedili kakve-takve prihode.

Šumski ljudi

Tako se dešavalo da stanovnici srpske prestonice, žureći na popodnevnu predstavu, s nelagodom prolaze pored dojučerašnjih suseda Jevreja koji su izvođeni iz logora da raščićavaju ruševine ili obešenih na Terazijama i malo kasnije guše se u smehu zbog glumačkih kalambura. Smejalo se vicevima, često i sakrednim, ali i satiričnim žaokama prema „šumskim ljudima“, nekim partizanima, koji su predstavljani kao horda bandita. Sve ovo podržavala je nemačka komanda. Ali ti „šumski ljudi“, partizani, kad su ušli u Beograd, surovo su se osvetili: ubrzo po oslobođenju u oktobru 1944, najsjajnije zvezde koje su radile pod okupacijom Aleksandar Aca Cvetković i Jovan Tanić - streljani su! Cvetković je bio izuzetno talentovan komičar, ali kao čovek neodgovoran i lakomislen. Uoči rata, on se u jednom kabareu žestoko rugao Hitleru. A kad su Nemci došli, da bi izbegao progon zbog tog šegačenja, učlanio se u nemačku organizaciju simpatizera nacizma „Kraft durch Freunde“ („Snaga uz prijatelje“).

Naredba štaba

Slobodan A. Jovanović, sekretar Narodnog pozorišta pod okupacijom, posle rata je prepričao razgovor vođen u maju 1944. godine: „Aco, kad se svrši rat, moraćemo da vam skinemo te pantalone i da vam udarimo dvadeset i pet zbog gluposti koje ste počinili za vreme rata, rekao sam mu. Aca se opet smejao onim svojim blesavim smehom od uveta do uveta i rekao mi je: ‚Kad je brat prešo Nemce, lako ću ja s našima! ‚ I to se njemu osvetilo. S našima je bilo teže.“

Tanić i Cvetković bili su nerazdvojni tandem, s tim što je Tanić bio po talentu daleko ispod i neozbiljniji i neodgovorniji, pravio je razne budalaštine. Legendarni glumac Raša Plaović rekao je da je Jovan Tanić u odnosu na Cvetkovića bio „sasvim druge vrste čovek, nesolidan i u mnogo čemu ništavan“...

Nastojeći valjda da izbegnu neumitno, njih dvojica su na kraju rata prišla partizanima i stavila petokrake na čelo. Ali nije vredelo - uhapšeni su i streljani 23. novembar 1944. godine.

Naredba iz Vrhovnog štaba da se obustavi postupak protiv njih stigla je dan kasnije. Neki svedoci tvrde da je naredba stigla na vreme, ali da komandant jedinice koja ih je streljala nije hteo da je uzme u obzir.

LAKO ĆU S NAŠIMA

Slobodan A. Jovanović, sekretar Narodnog pozorišta pod okupacijom, posle rata je prepričao razgovor vođen u maju 1944. godine: „Aco, kad se svrši rat, moraćemo da vam skinemo te pantalone i da vam udarimo dvadeset i pet zbog gluposti koje ste počinili za vreme rata, rekao sam mu. Aca se opet smejao onim svojim blesavim smehom od uveta do uveta i rekao mi je: ‚Kad je brat prešo Nemce, lako ću ja s našima! ‚ I to se njemu osvetilo. S našima je bilo teže.“

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.