"Vodio sam računa da ova ploča ima sve što treba da ima jedna slovenačka mlada: nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno i nešto plavo: za jednu stvar sam pozajmio muziku Ota Rimelea, prvog gitariste Lačnog, tu su nove stvari, a tu su i stare stvari sa novim tekstovima. Čovek je retko u prilici da popravi nešto što je zeznuo u životu, a ja sam ovde popravio neke pesme sa kojima nisam bio zadovoljan, ili za koje tada kada sam ih snimao nisam imao pravu tehnologiju. A plava je jedna od tri boje francuske zastave u pesmi, “sloboda, jednakost i bratstvo, još mi dobro stoje”, recituje dok naručujemo piće.
Šta je ostalo dobro, a šta se pokvarilo u našem međuvremenu?– Danas sam negde pročitao jednu misao Bjelogrlića, da ulazak Srbije u Evropu liči na dolazak na žurku u pet ujutru, kad su najlepše ribe otišle a sve dobro piće je popijeno. E, ja se, vidiš, u potpunosti slažem sa tim. Danas sam veliki evroskeptik, mada sam nekad, kada je Slovenija ulazila, bio optimista. Samo su me dve stvari zanimale – da nema granica, koje se danas ponovo dižu, i da nam evro pojednostavi život, a danas je, kao što vidimo, klimav. Žalim za nesvrstanošću, neutralnošću, nije trebalo da uđemo u NATO…
Što, zar se ne osećate sigurnije pod tim štitom?– Hahaha, to ti je moj odgovor. Austrijanci su pametni, ostali su neutralni, i trebalo je i mi tako, državu da pretvorimo u veliki nacionalni park, da živimo od turizma, kulture. Tu bi bilo nepokvarene prirode, klasične muzike, pozorišta, kinematografije, sporta…
Zašto ste onda izabrali ovaj drugi put?– Zbog para, naravno. Kad na vrata zakuca strani kapital, mnogo je kvislinga koji su spremni da prodaju tvornicu koju su izgradile generacije, boli njih briga za ljude koji su ostali bez posla. Nekadašnja Slovenija bila je uspešna, vodeća u nekim stvarima u okviru Jugoslavije, a danas živimo u jednoj mnogo većoj Jugoslaviji, Evroslaviji, gde smo na repu svega, druga-treća kategorija članica EU, i moramo da slušamo šta nam drugi kažu i narede.
Šta onda poručiti ovim balkanskim državama koje su u čekaonici EU?– Ništa dobro. Ponekad pomislim da treba da uđemo svi, pa da ih onda iznutra rasturimo kao što su oni rasturili nas. Ili mi sami sebe. U tome smo veoma dobri, svetski prvaci.
Koji je sistem bio inspirativniji za jednog pankera, buntovnika, onaj komunistički ili ovaj današnji, za koji nismo sigurni šta je?– Tu su negde, na istom. Zapadni kapital uzgojio je najviše glupana u istoriji čovečanstva i bunt je opet uperen protiv istih neprijatelja kao i pre 30 godina. Nažalost, danas moramo ponovo da se bunimo protiv rasizma, uvredljivih stavova prema ženama, nečega što smo mislili da je iza nas. Danas se mladi ljudi hvale okolo kako ne čitaju knjige jer misle da će tako biti interesantni devojkama. Zamisliš kako će nama vladati ljudi koji se ponose da ništa nisu pročitali, koji su neobrazovani, nemaju ukusa, kojima marketing znači sve – i nije ti dobro. Tačnije, strašno ti je.
ZORAN PREDIN: Bio sam zaljubljen u Margitu!
Zar nismo stremili tom kapitalizmu?– Da, tražili smo i sada smo dobili po prstima. Ima o tome jedna pesma na ovoj ploči “Svako dobro, majstori, dobro ste nas sredili”. Dok je to bila samo fasada, mi smo bili oduševljeni, a onda smo postali poligon zapadnog kapitala, koji traži nova tržišta za svoju drugorazrednu robu, za svoje smeće, oružje, tržište na koje će najpre ubaciti bolest, a onda nam prodati lek.A krenulo je lepo, ljudska prava za predjelo…– Da, to je bila ona šargarepa koja je visila na palici i za kojom smo mi magarci krenuli. Sve je bilo dobro smišljeno. Ali ono što je ipak bilo odlučujuće jeste naša vlastita glupost. Da nismo bili toliko naivni, toliko proždrljivi i gladni statusnih simbola, verovatno bismo mnogo bolje prošli. Setite se kako smo nekada odozgo gledali na Čehe, Mađare, Poljake, a to su društva koja su uspela, naročito Česi, ne samo da nadoknade taj zaostatak nego su nas pretekla u svemu. Radili su to tiho, nisu ratovali sa Slovacima, i kad danas pitaš Slovake koje je pivo najbolje, oni ti mrtvi hladni kažu: “Češko!” Zamislite da vam ovde Hrvat kaže da je srpska rakija najbolja, ili obrnuto, da Srbin prizna da je slavonski kulen najbolji? Ostaje žal da smo bili u stanju samo malo da smirimo te nacionalizme, više-manje nametnute i onda odgojene vlastitom glupošću, da ostanemo u nekoj labavoj konfederaciji koja je u privrednom i geopolitičkom smislu mogla da bude veoma uspešna… Mislim da bismo svi mnogo bolje prošli, ako ništa drugo – dominirali bismo u sportu.
Otkud snage da posle 37 godina i dalje komponuješ, nastupaš, solo, sa Matijom Dedićem, “Lačnim Francom”, “Đango grupom”… Jesu li u pitanju neki stimulansi, vitamini, droge, vijagra možda?– (smeh) To je zbog toga jer živim od svoje muzike i rada, hranim porodicu. A vremena su sve teža, a ti formati služe da svakome imam nešto da ponudim kada me pozove… U male klubove idem kao kantautor, za malo veći prostor zovem Matiju Dedića da ponese klavir, u sale vodim “Đango grupu”, a “open air” je rezervisan za “Lačnog Franca”. Ali nije to tako strogo poslovno kako zvuči. U meni se krije više likova koji vole takve stvari. Da bih nahranio sve te likove, propevao sam i na tom mom “jugoesperantu”. I to pisanje na nematernjem jeziku jeste nešto skroz neobično, otkrio sam da tako mnogo lakše kažem neke stvari nego na slovenačkom, hrabrije, drskije…
Dobro, za tebe se ne može reći da ti je srpskohrvatski nematernji, majka ti je iz Srbije…– (smeh) Da, moja baka je iz Vojvodine, i moja mama. Srpskohrvatski sam naučio kao klinac, ali tokom godina napravio sam taj svoj “jugoesperanto” sa slovenačkim akcentom.
Kako gledaš na pokušaje “pranja” od tog balkanskog nasleđa u Sloveniji i Hrvatskoj, bežanja od onog tvog “Praslovana” što je preplivao rusku reku…?– Tu se Slovencima dogodila jedna strašna stvar. Pobegli smo od Balkana da bismo onda našli Balkan u sebi. A to potvrđuju hiljade i hiljade Slovenaca koje su svaki vikend u Beogradu, velika je količina te pozitivne nostalgije kada su u pitanju muzika, sport, život…
Kapiram da je otud došla i inspiracija za novu, zombi verziju “Praslovana”, gde kažeš: „Evo nas na kraju puta, kojim naša prošlost luta, luta, umesto da mirno spava. San bez snova, naša java! Pokisnule šake jada, polupismeni junaci bića, živa groblja svojih palih nada, vojvode i vitezovi kiča. Pijani od judih suza, sjene svojih starih muza, našli smo se, raspeta i kastrairana raja. I sebi, propisno do jaja, sjebali smo sve, sve što smo sjebat mogli…Kako si mi, Praslaven, ušao u krvni gen, da plivaš sad po mome srcu, u moju dušu zatočen…?”
-To mi je bio baš izazov. Pre 37 godina, na početku karijere, napisao sam tekst koji se na žalost potpuno obistinio, sada sam iz te budućnosti pogledao natrag u prošlost i napisao Zombi Praslovana, koji je samo potvrdio da je taj prvi bio u pravu.
To mu negde dođe i logično, Štajerci (Predin je iz Maribora) važe za najbalkanskije Slovence…-Vidiš, to mi je uvek bilo zanimljivo, kako Slovenija ovako mala ima različite mentalitete. Gorenjci su poznati kao škrtice, nešto kao Piroćanci, kada letiš iznad vidiš kako se dole suši toalet papir. Primorska i Štajerska su bratski regioni jer je to područje širokih duša, dobrog vina i zabava. Za Ljubljanu kažu da, ako se malo duže zadržiš, može ti izrasti kožica između prstiju, jer ovo je ipak močvara.
Šta ti prvo padne na pamet kada se setiš nekadašnje jugoslovenske scene?– Danas je očigledno da je jugoslovenski Novi talas bio treća najjača scena, iza američke i britanske, samo što toga nismo bili svesni. Danas smo svesni, ali je kasno. Ipak, ta fama oko osamdesetih mnogo guši neke nove klince kojima je pun kurac osamdesetih, tako da bi trebalo izvući dobre pouke i pustiti decu da stvaraju u vremenima koja su mnogo gora nego što su bila naša.Stvarno, koliko ste vi u ono vreme osećali to breme komunizma na leđima?– Ja sam morao da nosim tekstove pesama u policijske stanice svih gradova u kojima smo svirali, osećao se pritisak, ali to danas više liči na štos. Sredinom osamdesetih, pametniji komunisti skapirali su da dolazi kraj, pa su bili mnogo otvoreniji. S druge strane su bili oni koji su rešili da brane svoje pozicije po svaku cenu, oni su bili čvršći i oštriji. Nažalost, pobedili su ovi drugi. U ono doba, taj jugoslovenski komunizam progonila je loša savest. Već je počelo da se govori o zločinima koji su napravljeni odmah posle 1945… I umesto da tada priznaju neke stvari, oni su samo srljali još dublje, i poveli nas u novi rat. Preneli su novim generacijama taj virus mržnje i još za nekoliko decenija odgodili to konačno pomirenje. I sad imamo pun kufer tih mladih ljudi koji još žive u prošlosti iako se nisu ni rodili kada se ubijalo. Nekome odgovara da se to potpiruje, da se ta iskra ne ugasi. Ne znaju tačno zašto mrze, ali mrze. Tužno.
Na čijoj si strani danas, koje “vino diže tvoju pesnicu u zrak”? Bio si politički angažovan, kako se to završilo?– Nikad nisam bio baš politički aktivan, više sam dao podršku nekim društvima poput Foruma 21, za koje sam mislio da će pomoći promociji nekih ideja, ali ubrzo sam shvatio da to nije za mene. Ja sam samotnjak i nisam nikad bio član neke stranke. Sa njima je uvek bio problem da im objasnim da kada me pozovu, ja ne nastupam ni za kakav program samo za lovu. A da oni svoje ideje mogu da šire pre i posle koncerta. To su mi svi zamerili, tako da se i ne sećam kada sam poslednji put nastupao na nekom mitingu. Ono čime sam drastičnu suzio svoju publiku jeste to da imam svoje mišljenje. To je najveći greh za šou-biznis. Tamo su najuspešniji oni koji se sa svima slažu i izbegavaju situaciju u kojoj bi morali da zauzmu neki stav.
Saradnju koju si imao sa Arsenom Dedićem nastavio si sa njegovim Matijom. Je li bilo straha kako će ljudi odreagovati na te neke legendarne stvari u tvojoj izvedbi?– Nije, zato što ja uvek krećem sa idejom da su ljudi dobri a da su im međe udarili drugi, i servirali im šta mogu da slušaju. Tako smo u Nišu imali dirljivu scenu da su Dragojevićevu pesmu “Galeb i ja”, koju nisu uživo čuli decenijama, otpevali u horu, cela sala, bilo je suza. I obrnuto, u Dubrovniku su se lomile čaše na onu strofu iz Vase Ladačkog “džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih”… Tada sam znao da sam uspeo, da sam sagradio mostove među tim ljudima, to mi je bila najveća nagrada. U životu nisu česte prilike kada je dobro biti Slovenac, a ovde to jeste bio slučaj. I ponosim se time. Uostalom, sa Matijom 10. februara gostujem u Centru “Sava”, pa dođite da vidite i čujete kako to zvuči.
KOSA BOJE SREBRAZašto si toliko dugo čekao da obznaniš svoju zaljubljenost u Margitu iz EKV?-Mi smo se tako često sretali a nikad nismo bili u tom smislu zaljubljeni, ali smo se poštovali i bili smo srodne duše. Mene je zabavljalo kako su raznorazni plejboji lomili zube pokušavajući da je smuvaju, da je fasciniraju, a ona je bila tako jednostavna i sve ih razoružavala, tako da sam otvorene duše napisao tu pesmu “Kosa boje srebra” o njoj i o sebi.
ekspres.net
