INTERVJU RELJA BAŠIĆ: Bio sam ljubomoran na Miju i Čkalju!

Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i hrvatskih glumaca Relja Bašić sutra će napuniti 87 godina, a u ekskluzivnom intervjuu za Kurir priseća se druženja s Borom Todorovićem, Draganom Nikolićem i Milenom Dravić, ali i svetskom zvezdom Kitom Ričardsom, kao i vremena kada se „nije vodilo računa ko je srpski, a ko hrvatski ili slovenački glumac“.- Znate, u to doba nije bilo nekakvih oštrih podela. Problema tada nije bilo. Oni su nastali podelom Jugoslavije na tu veliku količinu malih država od kojih se svaka danas bori za svoju egzistenciju. Zbog talenta za strane jezike, imao sam prilike da radim sa velikim svetskim zvezdama i da glumim na pet jezika. Svi smo bili spremni da učimo od tih naših stranih partnera. Nije bilo antagonizma.Kakvo vas sećanje veže za Milenu Dravić, jer ste s njom tesno sarađivali?- Milena Dravić i Dragan Nikolić su bili sjajni ljudi. S njima se čovek u mnogim stvarima mogao slagati, ali smo isto tako i u mnogim neslaganjima cenili mišljenje onog drugog i bili zahvalni za sve informacije koje dobijamo jedni od drugih. Znate, uvek bude razlika među ljudima, ali Milena i Dragan su bili ljudi koji su uvek imali tu nit prijateljstva i dobronamernosti.Mnogi s ovih prostora s kojima ste radili nisu više sa nama. Ko vam najviše nedostaje?- Najviše mi nedostaje Bora Todorović. On je bio neobično duhovit čovek. Kad je došao u Zagreb, vrlo brzo smo došli do jednakih konstatacija o tome da nije važan rodoslov, već da je bitno imati vrlo slične poglede na kulturu. On je svakako bio glumac s kojim sam bio najiskrenije i najduže povezan.Jednom ste izjavili da ste cenili ono što je radio Mija Aleksić.- Bio sam od početka ljubomoran na uspehe Mije i Čkalje, koji su pronašli načine da se približe raznoraznim kulturama. I mislim da je to bio idealan momenat da tako teramo i dalje, sve do današnjeg dana. Uvek sam bio ljubomoran na ljude koji su imali talente koji su meni nedostajali. Međutim, ja sam radio toliko da nisam mogao da se posvetim tom razočaranju u svom životu.Pored domaćih zvezda, imali ste priliku da igrate i sa velikim stranim glumačkim imenima poput Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona.- Od njih se moglo mnogo toga naučiti, naravno, ako si bio voljan da slušaš ili da ih imitiraš. Te velike zvezde su toliko finansijski bile jake da nisu zavisile od veličine honorara. Ipak, sve nas je povezivala jedna zajednička stvar, a to je ljubav prema ovom poslu.

Bilo je to vreme kada je Barton igrao Josipa Broza Tita u filmu „Sutjeska“.

- Tito je izrazio želju da vidi snimanje tog deo filma u kom Barton igra njega nakon što smo mi već snimili tu scenu. Od producenta je došla molba za nas da priredimo jedan „lažni kadar“. Plan je bio da tom snimanju prisustvuju Tito i Jovanka. Mi smo u roku od sedam dana izmislili scenu koja je delimično odgovarala originalu, a delimično je napravljena tako da mu se mogla svideti.Kad smo već kod Tita, postoji anegdota da je Jovanka Broz pokušala da napije vas i još nekolicinu glumaca?- Da, da. On se tome duboko ismejavao. Ali, eto, ona je pazila da uspe sa tim svojim štosom, koji smo mi zapravo odglumili za nju. Mi smo se pretvarali da je to neki jak alkohol, a to je u stvari bila neka ofarbana vodica. Tito je tu, naravno, bio mnogo veći profesionalac u odnosu na svoju suprugu, ali se sa dosta simpatija odnosio prema njoj.Mnogo se pričalo i pisalo o vašem poznanstvu sa gitaristom Stounsa. Kakav je Kit Ričards?- On je veoma talentovan čovek sa ogromnom količinom ličnog šarma koji je kod njega bio urođen. Neviđeno je bio šarmantan, pametan i mudar u iskazivanju svog mišljenja o najrazličitijim stvarima. Vrlo rado bih bio u nekoj stranci koju bi on osnovao.Ostaće zabeleženo da je glumio vašeg slugu u jednom filmu?- E, a kad više nije bilo scena u kojima bi glumio mog slugu, on je onda obučen u žensko igrao moju prijateljicu. Tako imam dosta jedinstven segment u filmu gde se on pojavljuje i kao muškarac, ali i kao žena u suknji.Da li je tačno da je uspeo da vas nagovori da probate hašiš?- Jeste. Probao sam to. Ali, iskreno, droga me nikad nije privlačila. To je bilo toliko daleko od realnosti i svakodnevnog života da sam ja bio svestan opasnosti da se čovek prepusti tom uticaju. Da zapravo može umisliti sve ono što se čitav život trudio da izbegne.