Sreli smo se u njegovom kabinetu na FDU i priču započeli prisećajući se kako je pre 20 godina došao na Akademiju da bude asistent svom nekadašnjem profesoru Vladimiru Jevtoviću.
Te 1997. Sam došao na poziv svog profesora Vlade Jevtovića da mu pomognem sa tadašnjom generacijom studenata. Vlada je te godine primio 14 studenata, što nije bilo uobičajeno. On je ostao bez asistenta jer je Varja Đukić, koja mu je to bila do tada, napustila Beograd i otišla u Crnu Goru. Nisam mislio da sam Bogom dan da radim taj posao, već sam razmišljao - aj da probam, pa ako mi ide da radim to a ako mi ne ide onda da se samo zahvalim svom profesoru na prilici. U životu ništa nije slučajno i ništa nije baš onako kako vi želite. Tako je krenulo.
Da li ste imali strah da ćete radom kao pedagog zapostaviti svoje primarno zanimanje – glumu?
Nisam, jer sam prilično bio angažovan u pozorištu. Na filmu i ne toliko. Tu sam više sporadično, čak i danas,. Više kao statistička greška upadnem u neki film, ako neko npr odustane ili me se neko seti. To zapravo nije ničija namera već je to sudbina glumca - koliko će ga uzimati, ili kako ga reditelji vide. Jednostavno sam prihvatio to kao mogućnost da vidim koliko mogu i šta mogu. Ispostavilo se da sam ostao više sa težištem na ovoj strani. Ali nisam izgubio ravnotežu jer i dalje igram u pozorištu. Inače, ranije je bilo uobičajeno da reditelji preuzimaju mesto profesora glume. Sada to više nije tako. Promenilo se, gluma se promenila, jer se i ljudi menjaju.
To nas dovodi do onog antičkog shavatanja pozorišta da su najbitnije tri stvari – tekst, glumac i publika. Reditelj se tada nije pominjao...
Da se ne shvati pogrešno, to nije mana, ali rediteljsko zanimanje je zanimanje 20. veka. Pre toga nije bilo reditelja. Pre toga su glumci i igrali i pisali i režirali. Glumci su i osnivali pozorišta, proučavali glumu. Gluma je specifična grana umetnosti. To je izvođačka umetnost. Kao što znate mi glumci nismo nigde upisani kao autori, niko nam ne priznaje izvođačko autorstvo. Iako ono defakto postoji. Inače, svako radi prema svom ukusu. Nikome ne zameram od kolega što je prešao malo u estradne vode i pokušao da tako zaradi neki dinar, jer je kod nas finasijska situacija specifična. Mi ovde volimo da naduvamo sve pa i cifre. Kad govorimo o honorarima, sticanju, imovini... Nije to samo u ovom poslu. Ljudi su prinuđeni da rade po nekoliko poslova. Ipak sve zavisi od osećanja mere i ukusai vašeg osećanja čemu više želite da priđete. Šta vam prija, a šta vam ne prija.
Kad smo kod pomenute finasijske situacije, treba reći da ljudi imaju bedan izgovor da im je zbog lošeg materijalnog stanja dozvoljeno ra rade šta im je volja.
Upravo tako, dobro ste rekli. To je jedan veoma bedan izgovor. Nije ta pusta materijalna egzistencija izgovor da se čovek upusti u ono što mu se ne sviđa a da se posle toga pravda. Malo preterujemo u tome. Malo radimo. Doduše nema posla, a bilo bi dobro da ga ima više. Taj kontinuitet bede kod nas je jedini kontinuitet koji mi poznajemo. Barem ga ja lično poznajem, a imam 56 godina. Bilo je uvek ljudi, i biće uvek ljudi koji imaju koliko im treba, ili čak imaju i višak. Ali velika većina poznaje kontinuitet materijalne bede, ali to nije razlog da vi sebe lišite duhovnog bogatstva. To nije razlog da sebe lišite osećanja sreće u životu, od koje vam i zavisi krajnji rezultat - da li ste bili srećan ili nesrećan čovek. Samo se to računa a to ne mogu nikakve pare da kupe i nadoknade. Samo kad bi se malo pozabavili sobom, kad bi malo seli sami sa sobom i razmislili o svom životu videli bismo kako nas vreme troši. A izgubili smo priliku dok smo jurcali da zaradimo neki dinar više za koji ne može Bog zna šta da se kupi. Ili može da se kupi, šta ja znam, veliki auto, jahta, 15 kuća, 100 stanova, 30 pari gaća i čarapa... A propustili smo detinjstvo i odrastanje svoje dece.
Šta je rešenje?
Čovek samo treba sebe da promeni. On je isti svuda. Postojali su periodi u istoriji čovečanstva gde su pojedini narodi sistematski vaspitavani. Ali taj sistem se nije uspostavio preko noći. Posle su se ljudi vremenom navikli i nastavili da žive po tim pravilima. To se kod nas nije to tako desilo. Moraš da prepoznaš gde se mi nalazimo. Ljudi mnogi ne razmišljaju o tome. Prilično gađamo iza mete. Naravno ne snosimo mi toliku krivicu kako se osećamo. Ima istine u rečenici Gorana Markovića iz jedne njegove predstave u kojoj se kaže - Srbi su narod željan ljubavi. I to je tačno. To osećanje uopšte nije naivno. Mi smo u istoriji toliko puta bili prevareni iznutra, spolja, sa strane, od pozadi, s preda...
Mi mu dođemo kao neko siroče.
Pa jeste. Mi smo bukvalno kao narod, ako bi ga transponovali u novi format, ili ako bi Srbija bila neka osoba - to bi bila osoba siroče. Tužno siroče.
Ima tu i do našeg mentaliteta.
Uvek neko nešto preti... Probaj čoveče nešto drugo, nemoj samo da pretiš. Stalno neka nervoza, pretnja, bes. To se vidi na pijaci, u saobraćaju... Čovek ume da preceni svoje duhovne moći. Primera radi, Beograđani ma odakle da su došli misle da su oni Beograd. A ja mislim suprotno - mislim da Beograd ima svoj vlastiti identitet i da se on opire i da je često u sukobu sa svojim građanima koje je primio. Dok god se ne pomire mesto i ljudi koji ga naseljavaju stalno će biti ovako. Kad stranci dođu oni se oduševe pa Beograd porede sa Berlinom. Ali ako bi otišli malo dalje videli bi da to nema nikakve veze sa Berlinom. Ali nema nikakve veze ni sa bedom, ali ima sa neukusom.
Jednom ste rekli da se stid kod nas izgubio.
Stid je nestao u ovom previranju koje traje jako dugo. Mislim da svaki narod u Evropi ovako izolovan, a okružen zemljama koje su uspostavile neki red i poredak stvari, ne bi ovo izdržao što smo mi izdržali. Ja nisam vaspitan da mrzim, to je za mene strana emocija. Kod čoveka koji je ispunjen mržnjom to dođe kao odloženo samoubistvo. Pitanje je kada će vas pojesti ta mržnja. Mi smo srdačan i pitom narod, ali imamo i drugu stranu.
A to je?
Imamo tog nekog palog brata blizanca koji je u senci a iz te senke nas stalno vuče. Ako on preuzme, a ima situacija gde sve više taj naš pali brat vodi glavnu reč, onda sve nek ide dođavola.
Možemo li stvari sagledavati pre devedesetih i posle devedesetih. Da li je tog pada bilo i pre 1990?
Pre devedesete ste imali priličnu krutu sliku. To je bio sistem koji nije bio toliko otvoren, nije bilo toliko javnih kritika političara i vlasti. Imali ste jednu kontrolisanu situaciju. I u tom sistemu je bilo onih koji su živeli bolje i onih koji su živeli lošije. Ne postoji idealno. Ali onda su došle devedesete, onda se sve otvorilo i svi živi su potrčali da kažu svoje mišljenje. Ali sa idejom da je to apsolutna istina. Po sistemu - ja sam to rekao i kraj. To je ona naša osobina da svako kod nas može da bude bolji selektor od selektora. Mi se šalimo vrlo često na temu kako ima jedna Srbija, dve Srbije, tri Srbije... Ama ima onoliko Srbija koliko ima Srba. A to ide iz našeg karaktera. Ako se sastane grupa od nepomirljivih može da bude džumbus. Ne mora više od troje da ih bude. Ali ako se sastane njih deset koji su spremni na dijalog tu je druga priča. Mi smo zemlja krajnosti. Zato bismo morali da povedemo računa. Kada bi se bavili sobom, a manje drugima, bilo bi nam bolje.
Da se vratimo glumi. Da li Vam smeta kad u nekom filmu ili seriji vidite ljude koji nisu ni prošli pored zgrade Fakulteta dramskih umetnosti?
Nemam ništa protiv toga. To imate svuda. U Americi naprave kasting i onda biraju prema vizuelnom identitetu. U prirodi filma je fotografija, dakle taj prvi kontakt. E posle dovedu učitelja glume. Tako je bilo sa Merlin Monro. Ali njen učitelj glume je imao duplo veći honorar od nje. Znate, da smo u situaciji ja bih otovorio vrata Akademije i primio 50 studenata ali bi bile eliminacione studije. Posle prve godine odpadne npr 20, posle druge 10... I svako dobije papir na kome piše koliko je završio. Ali to nije u ovim okolnostima moguće. Primera radi u Švajcarskoj u Ženevi nema prijemnog na medicini. Trista mladih se prijavi, 500 franaka je školarina za njihove građane... Dakle 300 se prijavi a završi 30 ili 20.
Kad smo na ovoj temi da razbijemo konačno famu o tome da se ljudi ovde navodno upisuju preko veze, da se zna tačno koji profesor će koga da primi i tome slično.
Ta fama prati ovaj fakultet od osnivanja. Ali to jednostavno nije istina. Nema veće nesreće od toga da onog ko nije talentovan primite na glumu. Vama će biti prvo problem jer nećete ništa moći da ga naučite. Kao da primate nekoga na Muzičku akademiju a on nema ni malo sluha. S druge strane ono što je mnogo važnije vi takvog čoveka unesrećite za ceo život. Jer on ima završen fakultet al ga niko neće. Može da ima leđa kakva god hoće ali ne vredi. Biće u jednom ili dva projekta i samo će nestati. Bilo je takvih primera i to ljudi koji su imali debela leđa - roditelja, stričeva itd... Oni onda završe privatne fakultete, ali ne vredi. Ako nemate dara ne vredi. Jednostavno ne može.
Da li je na Vas neko vršio pritisak da nekog primite?
Ja od kad sam na fakultetu niko nikad nije vršio pritisak niti mi je neko došao i rekao da nekog moram da primim. Smatram da svako može da dođe i pokaže šta ume i zna. Svako ima prava da dođe i proba da položi pijemni. Ali ja za sve ove godine nisam došao u situaciju da mi neko stoji za vratom. Ali svi koji me dobro poznaju znaju da to ne bi ni vredelo.
Loše reagujete na pritisak?
Loše reagujem na pritisak i loše reagujem na pare. Mnogo gore reagujem na pare nego na pritisak.
A da li je bilo da Vam je neko došao i reko – e ovaj moj hoće da polaže, molim te nemoj da ga primiš?
Imao sam skoro jednu situaciju gde mi je prišao jedan političar, neću reći koji, i rekao mi: "Čoveče hvala ti, baš ti hvala." Pitam na čemu mi to zahvaljuje a on kaže:
- Jel znaš ti da je moj sin konkurisao kod tebe.
- Ne znam.
- Jeste, konkurisao je pre 6 godina i ti ga nisi primio. Mi smo tada odahnuli, odahnuli! Evo sad je završio drugi fakultet, završava sad i master.
Eto, on npr da je primljen bio bi nesrećan, nezadovoljan. Ta tuga bi ga pojela. Gluma može da bude i smrtonosna. Da zaista... Jel znate nekog glumca, sem Vlaste Velisavljevića sa toliko godina. Obično oko sedamdesete krenu nažalost problemi. I to ozbiljni problemi.
Još jedna popularna priča u narodu je poistovećivanje glumaca sa boemijom, kafanama, bifeima…
To kako je gluma vezana za kafanu, boemiju, bife su neka prošla vremena. To je zanimljivo i romantično da se priča. Kao - osvanuo je u kafani pa iz nje otišao na probu. Nema toga više, ili barem ima sve manje. Glumci se trude da treniraju, da održavaju svoju psihofizičku formu jer su zadaci pred njima zahtevniji nego pre. Kao što rekoh promenila se gluma, nije to više ko nekad.
Jednom mi je Petar Kralj rekao da kakva nam je prosveta takva nam je i kultura.
Prilično nam je urušen prosvetni sistem. Ume često da se spominje kako je to konzervativno školstvo. A kakvo treba da bude? Da li škola može da bude liberalna? Nema slobode u umetnosti bez drila. Ako hoćeš da budeš slobodan u umetnosti, da budeš maestro, virtouz, moraš da prođeš strašan dril.
Danas čini se nedostaje podrška države. Setimo se filma "Lepa sela lepo gore, koji je iako nije bio afirmativan po tadašnji režim, uspeo da bude snimljem bez većih problema. Čak i uz pomoć države.
Taj film je prošao dosta lako i bio prilično finansiran i pomagan i od države jer su to bila državna preduzeća. Davao je koliko je ko imao.
Već godinama nema toga da država podrži nešto čak iako joj taj film, serija ili pozorišni komad ne ide na ruku.
Taj starh od umetnosti, od filma je neko zastarelo učenje. Ne znam šta to može da pokvari. Bolje je da pustite onda. Pogledajte Amerikance - oni snimaju filmove bez ikakvih kompleksa. Imaju i namenske filmove, kao što smo i mi imali nekad, ali imate i onu drugu produkciju. I to im niko ne zamera. Kod nas bi rekli - Pa de bre to protiv države, To je malo nušićevski. To je prevaziđeno. Neka kažu ljudi šta imaju. Ne znam da li su ti savetnici koji savetuju političare toliko glupi da ne shvataju stvari, ili ove to i ne interesuje uopšte.
Kad smo već kod političara primetno je veliko angažovanje glumaca na ovoj ili onoj strani. Kako gledate na to da su neki proglašeni za loše samo zato što su podržali ovog ili onog?
Ja ne mogu da zamerim onome što je otišao na onaj miting, ili onom drugom što je otišao na onaj drugi miting. Ja nisam otišao ni na jedan. A oni bi isto tako mogli meni da zamere i da mi kažu a zašto ti nisi otišao negde. Nisam jer me to ne zanima. Ne vidim sebe ni na jednoj bini. Sebe ne vidim kao nekog mnogo popularnog glumca koji bi nekome eventualno mogao da podigne rejting. Pre da mu spusti rejting. Ako je neko otišao levo, desno, gore, dole, to je njegova privatna stvar. Šta treba da ga obesimo? To je problem našeg mentaliteta. Mi smo u dubokom bunaru kada je to u pitanju. To je pitanje tolerancije. Moramo da napustimo taj koncept isključivosti i ostrašćenosti. To je negativna emocija i to ništa dobro ne može da donese. Moramo da shvatimo da ako ne bude bilo duhovne obnove i ako se ne zagledamo duboko sami u sebe nema nam spasa. Ali sam uveren da će doći trenutak kada će sve da se smiri i ljudi će zaćutati. Smiriće se, zagledaće se u svoju dušu i počeće da razmišljaju o sebi i kako svojoj porodici da ugode. Tada će prestati da se bave drugima.
Poštujući maksimu - Ne sme čovek sve što može.
Tako je. Upravo tako.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PROTESTI U BEOGRADU: Beograđanke recituju pesme o slobodi
Razgovarao: Petar Latinović
