Dolazim u Beograd po svaku cenu. Nisam mogao da propustim ovo gostovanje sa Zagrebačkim kazalištem mladih, ovim rečima započinje razgovor za Kurir proslavljeni italijanski reditelj Paolo Mađeli.
Publika će večeras na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno u Srbiji pogledati njegov komad „Noćni život“, predstavu za koju na plakatu pozira nag.
- Skinuo sam se da bih malo provocirao Hrvate (smeh).
O Bobi Stojnić
NAŠA LJUBAV SE NIJE ZAVRŠILA
Za Beograd vas veže i ljubav s glumicom Dobrilom Bobom Stojnić.
- Boba mi je bila prva žena, a druga Rozalija Levaj, koja mi je rodila blizance. Dobrila je ostala jedan pozorišni zločesti anđeo. Prilazila je glumi iz nekog modernog rakursa. Nikad je neću zaboraviti. Bila je intelektualac ispred svog vremena. Ljubav kao što je bila s njom nikad ne završava. Jedino što nosimo uvek sa sobom jesu, kao što kaže Pirandelo, slike i sećanja. Ona je taj neki moj dobri duh i moja intelektualna porodica, a i jedna od prvih slika.
Počeli ste kao mlad reditelj u Narodnom pozorištu. Stariji sugrađani pamte vašu režiju „Mandragole“, „Ribarske svađe“, „Galeba“ i „Princa od Homburga“. Kakva su vam sećanja na to vreme?
- Nekako ću te četiri predstave pamtiti ceo život. Došao sam tada iz Italije sa 26 godina na poziv dobrog pesnika i upravnika Velimira Lukića, a tome je kumovao Arsa Jovanović. Napustio sam teatar Metastaze i mesto gde sam rođen. Ostavio sam, između ostalih, Roberta Benjinija (film „Život je lep“, op. aut.). Beograd je tada bio svetski centar avangarde. Ovde sam upoznao pola sveta, od Boba Vilsona do Ljubimova, čak i Pazolinija na Festu. U Parizu nije bilo toga kao u Beogradu. Za mene kao mladog čoveka to je bila fantastična avantura. Mogu mirne duše reći da Beogradu dugujem čitav svoj uspeh. Zahvaljući tome sam posle toga radio u Francuskoj i u Parizu i godinama kasnije po zemljama bivše Jugoslavije. Otvorila su mi se vrata Vupertala (Nemačka, op. aut). Meni je tih devedesetih bilo veoma teško u Hrvatskoj. Nemačka mi je sve omogućila. Otišao sam u Beč, a u Zagreb bih dolazio da radim predstave kad bi se situacija malo smirila. Na Zapadu sam bio reditelj koji nije rođen u Toskani, već čovek koji je nosio sa sobom i jednu estetiku i radikalni odnos prema pozorištu, koji sam naučio u Beogradu.
U vašim režijama su na početku svoje karijere igrali danas vodeći glumci u Srbiji: Marko Nikolić, Miki Manojlović, Bogdan Diklić, Predrag Ejdus, Dobrila Stojnić, Nada Blam i drugi. Može li se reći da ste vi među prvima otkrili njihov talenat?
- Miki i Bogdan su bili moji glumci. Ne mogu da zaboravim i neke kojih više nema, Dragana Maksimovića i Bogdana Mihajlovića. Od prve predstave oni su bili moja ekipa, a mogao bih reći i familija. Za mene ostaju onakvi kakvim ih pamtim. Strašno sam tužan što nekih nema. Video sam Ejdusa u Zagrebu i dalje sam srećan što je fantastičan.
Da li ste ga gledali u „Glembajevima“?
- Ne. Gledao sam u ga u „Ivanovu“. U ZKM je predstava bila intimna i mnogo bolja od čitanja u HNK. Glumili su s dušom. Nisu igrali samo za publiku.
Da li biste se vratili u Srbiji i gde najpre?
- Pregovaramo o tome. Mislim da bih došao u Narodno pozorište već sledeće godine. Vraćam se na mesto gde je sve i počelo.
Kako se jedan Italijan oseća na slovenskim prostorima?
- Mi rođeni u Toskani smo prokleti. Nismo ljudi koji nose sa sobom nacionalni ponos. Bez retorike mogu da kažem da se u Jugoslaviji osećam kao građanin sveta.
Volf igrao u „Amadeusu“
DEJAN JE BIO VELIKI TALENAT
U vašoj predstavi „Amadeus“ igrao je kao dečak Dejan Volf, jedan od direktora „Adrija medija grupe“. Da li ga se sećate?
- Bio je veliki talenat. Slobodno mu prenesite da ga nisam zaboravio. Ne čuvam iz svojih predstava fotografije i video-zapise jer smatram da je to grobnica. Međutim, iz „Amadeusa“ imam nekoliko.
Kurir / Ljubomir Radanov
Foto: Pixell, Dragana Udovičić, Promo
