Mlad glas, kao u devojke, pita ko je pred vratima. Na šestom spratu zgrade u centru Beograda živi Olivera Katarina, hodajuća legenda, u iznajmljenom stanu s pogledom na Hram Svetog Save. Otvorila je vrata u kućnoj haljini, ogrnutoj preko spavaćice, s raspuštenom, dugom, tamnocrvenom kosom.
Nenašminkana, beloputa, izgleda kao tek probuđena devojčica dok seda na divan na kom se odmarala.
- Hoćete kafu? - pita po našem starom običaju.
Pre trideset godina razgovarale smo u jednom drugom, većem stanu, dok je Mane slikao. Sad je sin u Americi, u malom ateljeu. Kako je moćna žena bila Olivera Katarina!
Da li je i dalje silovita?
- Mislim da jesam, s obzirom na kompletnu situaciju u kojoj se nalazim. Hvala bogu, osećam se dobro, zdrava sam, vedra i nisam u bilo kakvoj depresiji. Nisam potonula u tugu, iako mi je sin daleko, što mi veoma teško pada, ali se ne dam. Borim se sa životom i zaista se osećam snažno!
U telefonskom razgovoru, uoči novog susreta, rekla je: „Ja živim u nekoj svojoj državi.“
Šta to znači?
- Da, tako je. Ova sobica, vidite, sa ovim knjigama - tu ja živim. Retko izlazim, moji mladi prijatelji povremeno dolaze kod mene da me posete, čemu se uvek radujem, ali sam uglavnom sama. Nije to baš lako. Ali nekako se hrabro nosim s tim. Zasad.
Gde su rođaci, prijatelji, kolege koji mogu divi od 77 godina da olakšaju samoću?
- Okružena sam vrlo mladim prijateljima koji su mi tako verni, verniji nego moja generacija. Niko iz moje generacije i ne okrene telefon da pita kako sam, niko, a ovi mladi me obilaze i pitaju, stalno bi da se druže sa mnom.
Pričamo malo i o njenom poslednjem filmu „Čarlston za Ognjenku“ i rano preminulom reditelju Urošu Stojanoviću.
- Duša me boli za njega. Tako mlad je otišao. Baš mu se sve otvorilo, svi smo pretpostavili da će njegova karijera tek sad da krene i - eto, desi se nesreća. Ne samo da je bio talentovan nego je bio i divan čovek. Mnogo mi je žao te mladosti koja je prerano morala da ode.
Čuje se zvono. Ulazi mladi glumac Stefan Uroš Tešić, pomaže Oliveri u pripremi koncerta. Najavljuje joj razgovore koji je čekaju. LENA je prva došla do slavne pevačice.
Olivera kaže da većinu njene današnje publike čine mladi. Kako Stefan Uroš to objašnjava? Glumac odlično definiše ovaj fenomen.
- Olivera nosi obrazovanje glumica koje su više okrenute ulogama i tekstovima koje igraju. S njom možete da razgovarate o svemu, od politike do istorije do književnosti. Mladi prepoznaju ono što ne nalaze kod „zvezda“ koje se danas pojavljuju, koje su došle iz nekih malih mesta i bez vokabulara, bez pokreta na sceni, bez stila i morala. Olivera je jedna od retkih koja je i školovana i predodređena za scenu. Takođe, mislim da ona ima tu vrstu autoriteta i moći zato što nije izdala svoj narod. I po stavovima, i po muzici koju je izvodila, i po ulogama koje je birala...
Olivera pljesne rukama, drago joj je.
- A, ovo je velika rečenica - kaže s nežnošću. - Dopada mi se kada čujem da nisam izdala svoj narod. I pored moje situacije kakva je privatno, ostala sam verna svojim principima, koji su celog života isti. Ova sredina danas i ova „moda“ nisu me povukle. Jednostavno, ne pripadam tom novokomponovanom svetu koji sada diktira sve.
Gotovo je neverovatno da na koncertu neće imati nijednu novu pesmu. Mnoge pevačice pevaju „Sedim u jednom pariskom lokalu“ i „Pričaj mi o ljubavi“, šansone koje su postale evergrin. Zar joj niko nije ponudio nešto slično?
- Nema ni potrebe za novim pesmama - odgovara jednostavno. - Da molim, neću, a niko se nije javio da mi napiše. Šta mogu, prosto se tako dogodilo. Pošto godinama ne nastupam, mislim da narod od mene i ne očekuje nove pesme. Za razliku od savremenih pevača, koji smatraju da je propast sveta ako mesec dana nisu objavili nešto novo, ja to ne mislim. Moje pesme traju decenijama i nemam potrebe da trčim na silu za nekim novim pesmama. Veoma su duge pauze otkako me narod nije slušao, tako da je željan baš te moje muzike koju je voleo.
U Oliverinoj priči uvek se pomene njen sin Mane.
- Moj odnos sa sinom je krajnje prijateljski. Pošto smo prošli razne muke i uvek se zajedno borili, rame uz rame, da savladamo prepreke i probleme u životu, on mi je jednom prilikom rekao: „Znaš, mama, mi nismo samo majka i sin, mi smo dva ratna druga!“ I tako je. Zajedno smo se borili. Ja nisam mažena, iako sam u svesti moje publike uvek bila neko za koga se mislilo da mu je sve dato i da može sve, da sam razmažena.
Možda je razlog tome njena lepota, koja je izazivala zavist, neprijateljstva i želju za osvetom? Muškarce je, govorilo se, vrtela oko malog prsta. Nije joj prijatno kada to čuje.
- Nisam ja nikoga vrtela. Imala sam duge ljubavi, ali jesam li ja kriva što su se ljudi zaljubljivali u mene? Nisam. Sve ljubavi su mi bile dugogodišnje, i u braku sam bila dugo. Nisam nikada išla od jednog do drugog, nikada. Uvek sam ozbiljno shvatala ljubav.
Pred gala koncert koji je čeka u maju, nije raspoložena da priča o problemima.
- E neću da vam kažem šta me muči! Ljudi će pogrešno da protumače da kukam, da se žalim i nekoga prizivam u pomoć, da nešto tražim i očekujem. A to što ja, sa tako bogatom karijerom, sa kakvom malo ko od mojih kolega može da se pohvali, nemam ni svoj stan, ni bilo kakvu ušteđevinu, ništa - to je pitanje koje treba postaviti drugima! Smatram da je sramota da nikad nisam dobila ništa od države.
ČUDO OD ŽENE
Da li ćemo ikada još imati ženu kakva je Olivera?! Sve se zna o njenim ulogama, „Skupljačima perja“, Kanu i lumpovanju s Brižit Bardo, „Ðelem, đelem“, himni Roma koju su pevali i Madona, Najdžel Kenedi, Vaja kon dios, stranim producentima koji su pali na njenu retku lepotu, glas i talenat, novogodišnjim šou-programima, muževima Vuku Vuču i Miladinu Šakiću, sinu Manetu, ponosu što je Srpkinja, negovanju srpske tradicije, a ponajviše o tome da je sklonjena iz javnosti dugi niz decenija...
Piše Ljiljana Jorgovanović Foto Nebojša Mandić
