Bog me je zaštitio od sebe samog tako što mi je poslao moju Anu i Aleksandra Mitrovića, rekao mi je Đorđe David dok sedimo i pričamo o vremenu kada je preispitivao sebe, trenutku kada je bio na korak od odlaska iz zemlje, mesijama u njegovom životu...
“Nakon majčine smrti sam saznao neke stvari koje su ostale kao rep iza nje a koje nisu tako sjajne. To je neka borba koja je ostala za sestru i mene. Nažalost moja sestra nije izdržala u svemu tome... Ja sam rođenu sestru izgubio pre dva meseca, tako da su mi u životu ostali moja Ana i moja ćerka Staša... I naravno moj bend”, kaže mi David i dodaje da je majci i pored svega večno zahvalan jer ga je podržavala “iz sve snage”.
Ćerkica Staša koja će ove godine napuniti četiri, dobila je ime po svojoj baki, koju nažalost nije upoznala.
“Čovek može da se obrazuje koliko hoće al nekad tako čuje šta kažu naši stari i... Eto, tako sam ja čuo negde da detetu ne bi trebalo davati ime pokojnika koji je nedavno umro. Onda sam pitao jedno svešteno lice da li mogu da dam ime po nadimku. Kaže mi da može. Moju majku Stanislavu su zvali Staša, Caca... Pitao sam Anu da li može Staša... Ana se složila, i tako je moja ćerka - Staša Nikolić.
Iako je široj javnosti pre svega poznat kao vrstan pevač, Đorđe David je diplomirani glumac. FDU je upisao u vreme kada je bio “samo” Đorđe Nikolić željan scene, trudeći se da po svaku cenu bude različit i autentičan.
Imao je sreću da ga na prvom prijemnom na glumi ne prime jer će ga upravo to odvesti u ruke jednom od najboljih profesora koje je FDU ikada imao....
“Na prvom prijemnom sam se pojavio sa našminkanim licem, dugom kosom, svaki nokat je bio ofarban u crno. Nemojte zaboraviti da su to bile osamdesete godine. Svaki prst je imao svoj prsten. Profesor Minja Dedić koji je primao klasu te godine nije hteo ni da me pogleda. Ali sam video jednu mršavu figuru koja je podigla ramena i potpuno me fiksirala. Kada se završio tog dana, taj širi izbor, ta mršava figura je izašla napolje i prolazeći pored reče mi - Vi niste primljeni ali vas molim da se upristojite i da sledeće godine dođete uredno podšišani i da se pojavite kao čovek iz Srbije a ne kao čovek iz Londona”.
Bio je to profesor i reditelj Predrag Bajčetić, čovek koji je u svojoj višedecenijskoj karijeri odškolovao desetine vrhunskih glumaca.
“Profesor Bajčetić je ona vrsta ikone u mom životu koja je prekretnica. Toliko jak u svom nastupu u svom opštem obrazovanju i samouverenosti... On je najobrazovaniji, najleokventniji i najpravedniji čovek koga sam upoznao. Te godine kada sam upisao Akademiju dobio sam poziv za vojsku. Tom prilikom je moja tuga bila neizmerna jer sam skapirao da ću ispustiti jednu sjajnu klasu (Anica Dobra, Goran Radaković, Slobodan Beštić, Biljana Mašić, Nebojša Bakočević...) i u to vreme najboljeg profesora na Akademiji. On je mislio da ga u šali pitam do kad mi daje rok da se vratim iz vojske da bi me primio nazad na klasu. On mi je rekao - Do 5. novembra kada vam je rođendan. Ja sam se 4. novembra iz Pirota vratio na klasu i on me je primio nazad. To je bio splet nekih sretnih okolnosti i sudbine. Znanje koje je on meni dao mi je bila vodilja tokom celog života”, sa ponosom mi Đorđe priča o svom profesoru.
Kako kaže, rođenjem dobijaš karticu sudbine koju nosiš celog živiota.
“Minimalmno svojim trudom ili ne trudom možeš da promeniš ali ti je uglavnom sve zacrtano. Bajča mi je definitivno bio zacrtana priča u životu.”
Kaže kako neko ko hoće da bude glumac ne može da plati da bi ga neko zvao glumcem.
“Talenat ili imaš ili nemaš. U Srbiji sada ima sto miliona akademija... To je uvod u ozbiljnu lobotomiju kulturnog sveta. Gomila ljudi će biti zbog toga nesretni što neće ostvariti te neke svoje snove. Mnogo ih ima. Deluje mi kao da neko namerno pravi tu buduću armiju gladnih ljudi... Ne gladnih hleba, već gladnih uspeha nečega što su sanjali i misle da su dobili nešto time što su platili da ih neko zove glumcem”, kaže David.
Prema njegovim rečima samo 10 odto glumaca na srpskim akademijama ima težinu da budu profesori glume.
“Ovi ostali nikad nisu bili ostvareni kao glumci, kao ljubavnici. Oni već imaju neku vrstu genetskog kompleksa koji to onda usađuju u mlade glumce i glumice.”
Ipak sve to ne čudi, kako ističe, jer živimo u vremenu u kome su rijaliti programi doveli do toga da uzori mladim generacijama budu teški narkomani, jeftine i skupe prostitutke.
“Starleta tu dođe kao bibliotekarka. Oni u rijalitijima su neki ljudi koji ne znaju padeže i vremena... Neki ljudi koji zavijaju kao vukovi sa Igmana. To danas gledaju nove generacije... A nekad..”
... Nekad su mnogi mladi ljudi željni znanja, baš kao i Đorđe tada, upisivali dramski studio koji je vodio reditelj Miroslav Mika Aleksić.
“Svako dete koje dođe kod Mike Aleksića u mladim godinama ima šansu da bude različito od preostale dece koja pasu travu jer im roditelji svašta puštaju da gledaju. Ja sam bezskrajno zahvalan svojoj pokojnoj majci koja je insitirala na tim pravim stavrima svesna da je ostala sa muškim detetom, sama u godinama kada je autoritet muškarcu najpotrebniji."
Od Mike Aleksića preko studiranja kod profesora Bajčetića, do stipendije dva hrvatska pozorišta... Sve je vodilo ka tome da karijera Đorđa Davida bude usko vezana za daske koje život znače...
Ali onda je došao rat početkom devedesetih...
“Sve što je trebalo da mi pripadne, preko noći je pojeo đavo. Veliki broj generacija je osakaćen zbog tog rata devedesetih. Taman smo pustili krila, ta krila su nam odsečena i grubo smo prizemljeni. Vremena u kojima smo živeli pre tog rata su bila toliko dobra da imam utisak da je neko planski napravio da tu priču ugasi. Ova ujedinjena Evropa je pravljena po uzoru na nekadašnju SFRJ. Za Srbiju bi bio spas da uđe u EU ali mislim da će se pre toga EU kao takva raspasti”, kaže Đorđe David.
Tih devedesetih se mnogo više bavio rokenrolom nego glumom... Tada i ulazi u Generaciju 5...
“Ta priča sa Generacijom 5 me je vodila deset godina. Posle toga su se oni meni zahvalili na saradnji i pored svega što sam učinio za taj bend... Čak su me i tužili zabranivši mi da pevam njihove pesme... Ali dobro... Ja verujem u Boga, u stvari, verujem u nebo... A nebo niveliše sve stvari.”
Na spomen “Generacije 5” ne moguće je ne pomenuti Gorana Miloševića.
“Goran Milošević je do dana današnjeg najlepši frajer koji je hodao balkanskom rokenrol scenom. Takav frajer se neće pojaviti u narednih 200 godina. On je bio popularniji od Zdravka Čolića. Kada je “Generacija 5” bila predgrupa Čoli na onoj čuvenoj turneji sedemdasetih godina ispred garderobe gde su oni bili zbog Gorana Miloševića je bilo 2-3 puta više riba nego ispred garderobe Zdravka Čolića. A Čola je neko za kim žene i dan danas lude”
Đorđe David već 16 godina radi sa bendom “Death saw”, na koji je, kako kaže, veoma ponosan.
“Ali posebno sam ponosan na Aleksandra Mitrovića koji je gitarista i komponzitor u bendu. Naleteo sam na ekipu mladih ljudi koji do te mere poznaju muziku i nemaju zlča u sebi da sam uvek u pozitivnom šoku posle svakog našeg koncerta jer sam navikao na nešto drugo u Generaciji 5.”
Ipak ne može da zaboravi tu godinu kada se razišao sa Generacijom 5...
“Ta godina mi je bila katastrofa, razmišljao sam čak i da odem iz zemlje. Posle samo mesec dana od razlaza sa “Generacijom 5” saznajem da mi je majka obolela od raka. Imala je operaciju i narednih 12 i po godina sam vodio borbu sa njenom bolešću... Sve to vreme sam praktično radio za lekove i Bogu hvala da sam mogao da joj produžim vek.”
Tada se u njegovom životu pojavljuje Janoš Mesaroš, jedan od naših najpoznatijih slikara.
“Janoš Mesaroš je u tom trenutku bio veoma važan u mom životu. Bio je u šoku kada me je video. Ja sam oslabio od silnog nerviranja nekih 20 kilograma, izgledao sam kao podgrejan leš. Svi su mislili da sam na nekim drogama... Pušio sam po dve pakle dnevno, pio gomile nekih gaziranih sokova i kafe, nisam jeo od muke. Janoš me je slikao. Tih tridesetak fotografija čuvam i danas kao opomenu da nikad više ne smem da dođem u takvo stanje... On je bio taj koji mi je rekao da moram da dignem glavu... Posvetio mi se dva meseca jer je voleo to što sam ja pevao i to što je video u meni da sam čista duša... Beskrajno sam mu zahvalan. Takvi ljudi imaju energiju mesije. Bog neka ga čuva”.
O jedoj ženi Đorđe David retko priča, jer sećanje na nju kod budi posebnu emociju.
“Marija Žarak je poslednji autoritet u mom životu. Ona je bila kostimograf Hrvatskog narodnog kazališta. Od nje sam saznao najveće tajne teatra. Neverovatna duša, neverovatno tačna, istinita... Žena koja je završila filozofiju. Bila je svima nama svetionik... I Milanu Pleštini, i Mariji Čulini i Miodragu Krivokapiću Briku...”.
Velika je čast bila, kaže on, sarađivati sa njom.
“ A poseban je bio osećaj da u njenoj kući, u njenom dvorištu dobiješ ručak, budeš počašćen kafom, grožđem, ribljom paštetom koju je ona pravila najbolje na svetu... Kroz tu energiju, to vreme, kroz prašinu u radionici gde je šila i kroz tu hranu koju nam je davala ona kao da nam je davala neku vanvremensku energiju. Marija je dala začin našem talentu.”.
Đorđe David se na velika vrata vratio pozorištu. Prvo je došla predstava “Tesla i bitka na magnetnom polju”.... Tu igra Groma u kostimu koji je sam tražio... Pola kentaur pola roker. Više od sata Đorđe je na platformi od 22 santimetra bez štikle...
“Neki koji me znaju još kao studenta glume su me se setili a oni koji nisu bili su frapirani i prijatno iznenađeni jer me doživljavaju kao rok pevača, na šta sam ponosan. Bio sam skeptičan prema celoj priči... Jedino u koga nisam sumnjao je pisac Nebojša Romčević. Leontina je uradila sjajnu muziku, prevazišla je sebe, Đorđe Makarević je napravio režiju koja je fenomenalna... .
Posle su usledili pozivi i ponude ali sve se svodilo finasijski na “ako”.
“Mene u ovim godinama i posebno od kada sam postao otac pre tri godine ineterusje samo “koliko”. Bilo je tu i loših ponuda za koje su se nudile velike pare, čak i neke nepristojne ponude... Druga predstava na koju sam odmah pristao je vodvilj “Seks bomb”. Rade Vukotić je reditelj i producent te predstave. Izazov mi je bio taj jer nisam znao da Kristina Radenković i Marija Veljković da su profesionalne glumice. Tu je naravno i Nikola Ivačkov. Ludo smo se zabavljale na probama... Njih dve su besramno duhovite, skroz su pozitivno lude, dok me je Nikola Ivačkov oborio svojim talentom.
Na kraju mi kaže kako i dalje ostaje svim srcem u rokenrolu.
“Ulazak u rokenrol je bio kao da me je Bog poštedeo zla.”
Kurir.rs/Petar Latinović/Foto: Dragan Kadić, Nebojša Mandić, Youtube
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(VIDEO) NIKADA NE OKREĆI LEĐA KAUBOJU! Naoružanog lopova naučio pameti za vjek i vjekov!
