Bila je hipi devojka, pevala u mjuziklu "Kosa", davala glas junakinjama crtaća i sve vreme radila u pozorištu. Igrala je Šekspira, a osvojila je naša srca kao žena iz naroda. Ne prestaje s radom jer kaže da gluma ne može da stane
Sedimo pod suncobranom u kafiću u Ulica kralja Petra. Kiša pada po dorćolskoj kaldrmi. Nada Blam je u svom kraju. Svira tiha muzika, ali prija, jer Nada je iz porodice muzičkih umetnika. Njen deda Markus David bio je dvorski muzičar, otac Rafael doneo je džez u Srbiju, a majka Živana svirala je klavir.
Stariji brat Miša Blam bio je jedan od naših najpoznatijih džez kontrabasista. I Nada kaže da je bolje pevala nego glumila, ali je postala poznata i slavna kao glumica.
Kako je izgledalo odrastanje na Dorćolu? - Uvek kažem da smo srećni svi mi koji nismo napustili ulicu u kojoj smo se rodili. Živim u istoj ulici u kojoj sam rođena, hodam istim trotoarima, idem u iste prodavnice. Malo se promenilo. Koliko su ta sećanja prijatna, toliko je i tužno što nikoga više nema. Imala sam divnu porodicu i mislim da sva snaga koju danas posedujem dolazi iz te matrice. Naša deca nas poznaju samo od trenutka kad smo već postali roditelji. Umesto s njima, sada uspomene delim sa sa starim prijateljima iz detinjstva, s kojima se i danas družim.
VREME KULTNIH LJUBAVI
Koliko ste bili bliski s bratom Mišom Blamom? - S Mišom sam bila najbliža. Kada je on otišao... Ako me sada vidite celu, ispred vas ipak sedi polovina. Jer druga polovina mene je moj brat. Bio je četiri godine stariji i svemu me je naučio. Moj uzor, rođen je darovit. Da je bilo šta radio u umetnosti, bio bi najbolji. Kao mali, najviše smo se svađali zbog soka u paradajz-salati i salčića! Bili smo ješni i iako je uvek bilo svega u kući, borili smo se ko će veće parče čokolade da pojede. Nikada ga nisam tužila mami - bila sam mu strahovito dobar jatak, pouzdana. Čitavog života smo bili veliki drugari i znali sve jedno o drugom. Osećam ogromnu prazninu bez njega.
Sa 16 godina ste dobili ulogu u mjuziklu "Kosa". Neko je napisao da je "Nada bila opasna ženska, jedna od onih gradskih lujki u najpozitivnijem smislu". Kakve su bile beogradske "lujke", koje su dobro izgledale, volele da se zabavljaju, nisu bile formalisti, niti gledale na novac? - U to vreme nisu postojale sponzoruše, zaista je bilo bitno da imaš dobro okruženje. Da svi uzdišu za tobom, a ti da biraš! Glavni frajeri su bili umetnici. Čak i u filmovima. Najveće face u gradu bili su muzičari, slikari i pesnici, što danas kao kategorija uopšte ne postoji. A tada, ako se neki pesnik zaljubi u tebe i napiše ti pesmu, ti si sigurno kultna riba.
U "Kosi" je bio i Dragan Nikolić. Kako ste se osećali pored njega? - Gaga je bio kultni frajer. Ali bio je zanimljiv i Miša Janketić, koji je bio čuveni neženja. Dok se nije pojavila Svjetlana Knežević, koja je bila strahovito lepa... Onda smo shvatili da se Miša oženio najlepšom u Jugoslaviji.
SELO S GAGOM
Posle mnogo godina, Dragan Nikolić i vi ste ostvarili maestralne uloge u seriji Radoša Bajića "Selo gori, a baba se češlja". Kako ste uspeli da prenesete taj seoski svet, mimiku, naglasak? - Što se naglaska tiče, vežbali smo i nije bilo baš lako. To je zapadnomoravski naglasak. Pomagali su nam Radoš i mnogobrojni statisti na snimanju. Radoš nije hteo da to budu karikature, već živi ljudi koji su tu, iz kraja. Gde god je u početku bilo preterivanja, to smo vraćali. Što se ostalog tiče... Srbija nije tako velika da ne bismo tokom života imali kontakte sa selom. U svima nama čuči neki seljak ili čovek iz malog mesta.
Da li se Draganu Nikoliću sviđala uloga Žote? - Jeste, baš je voleo tu ulogu. Sumnjao je na početku da li će uspeti. Kada smo ga videli u prvoj sekvenci, svi smo odmah znali da je to fantastično. I on je bio oduševljen. Sećam se da je one krezave zube stalno nosio u džepu. Voleo je Žotu!
Zanimljivo je da ste neprestano bili pozorišna glumica. - Da, najviše sam radila u pozorištu. Do pre petnaestak godina, mi koji smo zaposleni u pozorištu nismo mogli da odsustvujemo po tri meseca da snimamo filmove, pa su mnogi glumci davali otkaz da bi mogli da snimaju. Pozorišni glumci nemaju baš mnogo filmova - setite se Zorana Radmilovića, Svetlane Bojković, Mire Stupice... Uvek smo pozorište smatrali težom kategorijom. Danas je fleksibilnije. Uglavnom se ide na ugovore, što je možda i bolje za glumce, jer koliko ti ponekad redovna plata daje, toliko te i sputava.
NIŠTA BEZ GLUME Vaša ćerka Sara je kostimograf. Zajedno radite u Narodnom pozorištu. Kakav odnos imate s njom? - Odnos nam je divan. Sve što uložiš u dete, vrati ti se. Evo, karmin koji nosim, ona mi je kupila. Vidite da imam i pocepane farmerke. Volim da budem u modi, pa mi Sara malo pomogne. Ona me je odučila od hipi fazona koji sam godinama furala. Jednog dana mi je rekla: "Mama, to ne ide, niko to više ne nosi. Nosilo se kad si bila mlada, više se ne nosi, a ni ti nisi više mlada. Moraš da promeniš garderobu." I onda sam shvatila da mnoge žene nastave da se oblače kao što su se oblačile u mladosti, što je problem u glavi.
Dakle, pratite modu? - Pratim onoliko koliko mi godine dozvoljavaju. Žena mora da se oseća udobno u onome što nosi. Kad dođeš u neke godine, već ti štošta nije udobno, a naročito ne ono što je moderno. Mi smo se sve raskrupnjale, što je biološki u redu, pa je tu i problem brojeva, kojih nema. Ipak, lepo je ići u korak s vremenom.
Pazite li na ishranu i zdrav način života? - Mogla bih i više. Pušim, ne mogu cigareta da se odreknem, što je katastrofalno. Ipak, čini mi se da mogu sve da doziram - i hranu, i pešačenje, pa čak donekle i cigarete - ali ne mogu posao. Gluma ne staje. Uvek imaš te neke tetke, majke, i sve ih je više. Posao ne možeš da doziraš: ako neki odbiješ, više te nikada neće zvati. Ja stvarno sve radim i ponekad se umorim. Ali ni to nije strašno, zato što mi taj posao daje količinu adrenalina koja mi je neophodna. Uvek se setim Mije Aleksića. Kad je snimao "Tango Argentino", bio je uveliko narušenog zdravlja. Ali onog trenutka kad se kamere upale, bio je potpuno vitalan. Gluma je kao neki opijat.
ZABORAVILA SAM DA SAM BAKA
Kakve zdravstvene probleme primećujete kod sebe?
Moj mozak je zabeležio moju brzinu kretanja, ali moje telo više nije u tim godinama koje je mozak zabeležio. Na primer, kad mi je unuka imala godinu dana, uzela sam je i otputovala sama s njom na pet dana. I toliko sam se strašno umorila da sam ležala u krevetu i držala otključana vrata - ako umrem, da ljudi mogu da uđu i uzmu dete. Kad sam se vratila u Beograd, pitala sam drugaricu lekarku da li sam teško bolesna. Rekla mi je da nisam i da mi priroda biološki nije podarila mogućnost da sada imam dete od godinu dana. Većina ljudi zaboravi koliko ima godina, pa sam tako i ja zaboravila da sam baka, a ne mama.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Vladimir Šporčić)
NE PROPUSTITE
