NIŠ - Kada je amfiteatrom pored reke Nišave, u kasno vrelo letnje poslepodne, zagrmelo "Ajmo, Romale", svaki, pa i slučajni prolaznik, zastao je, okrenuo se i sa osmehom počeo da cupka nogom. Na bini ispred spomenika velikom Šabanu Bajramoviću uveliko je trajala priprema za nastup orkestra Ninoslava Nina Ademovića na Nišville-u, a i sama tonska proba obećavala je izvrstan provod.
I mada je zvezda nad Nišom upekla do čak 35 stepeni, muzičarima koji sviraju srcem ništa nije teško palo. Pa tako ni da sa našom novinarkom podele koju uspomenu na ono što je utkano u dušu ovog grada, u mentalitet i sećanja njegovih ljudi. A kako drugačije nego na Niškoj tvrđavi, uz domaću kafu i cigaretu.
"Neposredno pre probe, stao sam baš ispred spomenika Bajramoviću, pomazio njegov kip i šapnuo: Šabi, brate, došao sam malo da ti sviram u Niš", sa osmehom počinje priču vrstan muzičar, kompozitor i aranžer Ninoslav Nino Ademović (56).
Kako kaže, sa Šabanom je radio 30 godina, aranžirao mnoge njegove pesme, muzičarskim rečnikom - tezgario, ali i mnogo toga proživeo. Ipak, kada se u jednom trenutku života podvuče crta, Šabana pamti kao "jednog jedinog".
"Zvali su ga kraljem romske muzike, ali ga mi pamtimo, pre svega, kao dobrog čoveka. Sećamo se i nekih svakodnevnih scena, kad se desi da se posvađa sa ženom, decom... Njegova najveća vrlina, ali ujedno i mana, jeste što je on ostao pravi Rom. Ja jesam Rom, ali neću da spavam bilo gde na ulici, ako hrana nije dobra, ja neću da je jedem, a on se nikada nije promenio. Sećam se kako uzme svoj mantil, kaže: "Ovde ću si legnem" i legne da spava nasred ulice. Posle ga jedva namolimo da ustane i krene u hotel. Bio je pravi, nikad mu ništa nije smetalo", evocira uspomene Ademović za Kurir.
I mada je svojevremeno napisao himnu tzv. "Nove Rusije" i tim povodom od predsednika Vladimira Putina dobio orden, postao jedini Rom koji je za poslednjih 100 godina napisao mjuzikl koji je na redovnom repertoaru beogradskog Pozorišta na Terazijama i muzičko delovanje usmerio i na saradnju sa najvećim zvezdama regiona, ponosan je, kaže, što je ostao skroman, narodski čovek.
I dok razgovor prekida diskretno zvono njegovog mobilnog telefona i on objašnjava snaji Nataliji kako da stigne do River stejdža ovogodišnjeg Nišville-a, Ademović ponosno dodaje da će i njegov sin Alen, i sam poznat muzičar benda Miligram, doći da podrži njegov nastup. "Ćale, sviraš večeras? Dolazim", uzviknuo je naslednik poznatog muzičkog prezimena.
I kako se, barem kada je o ovim prostorima reč, nekako kao krilatica uvek provlači čuveni Balaševićev stih "A mi smo bolje svirali nego što smo bili plačeni", Nino ističe da je najvažnije to što će konačno nastupiti pred svojim Nišlijama.
"Što je najžalosnije, ja nemam ni dana muzičke škole, a trudim se da prenesem emocije i iz filma, iz baleta, mjuzikla, pa i iz romske muzike. Ipak, želeli smo da je malo modernizujemo, da bude drugačije od svih drugih, imamo mnogo tradicionala koje smo obradili u svom stilu, u 21. smo veku, vreme je da to drugačije zazvuči. To onda lako nađe put i do mlađih slušalaca. I moj sin Alen sluša moju muziku, pozove me i kaže: "Ne vadim tvoj CD iz kola, uživam!" Imam i dvojicu unuka, Antonija od 6 i Aleka od 4 godine, pa idu za mnom i ponavljaju: "Deda, deda, pusti onu svoju pesmu Voz!" To uđe u krv. Nema pravog slavlja bez romske muzike, ne samo kod nas. Dugo sam ja radio i u Rusiji, i Rusi kad hoće da se provesele, sviraju im Romi. Ali kod nas je to posebno, jer smo Balkanci, odmah nam srce zaigra, malo nam treba kad krene taj ritam", objašnjava Ademović.
Smeta mu da se fotografiše, kaže - biće bolje uveče, kada se spremi za nastup, obuče belo odelo i stavi svoj talični beli šešir. Ipak, ubeđujem ga, atmosfera koju prenosimo čitaocima je ono što je najvažnije. Nastavljamo razgovor i o njegovom privatnom životu i o tome koliko je uticao na muzičko usmerenje svog sina Alena.
"Bili smo oduvek muzička porodica, kod nas se samo pevalo i sviralo i Alen je to, želeo ili ne želeo, prihvatio. Luis se igra sa njim dok je bio dete, dolazi Haris, Zlata Petrović, Vanesa, oni ga čuvaju dok ja komponujem, on gleda u njih, to je normalno. Samo smo čekali kad će i sam početi da peva. I kad je imao 2 godine uspavljivao sam ga uz Majkl Džeksona i Stivi Vondera, mi ugasimo Vondera, on se probudi, mi pustimo, on zaspi. Ja privatno zadnjih deset godina, nećete verovati, slušam samo klasiku. Rahmanjinova, Čajkovskog, Sibelijusa, plačem kad slušam Šopena... Note sam naučio u poslednje vreme, ali mi treba mnogo vremena dok sastavim levu i desnu ruku, pa sam počeo da skidam kompozicije, što bi se reklo, "na uvo". Muzika leči sve, ona, verujte mi, ume da izleči skoro sve bolesti", iskren je on.
I dok se lagano bliži vreme da se konačno popne na binu i pred svojim sugrađanima premijerno izvede 12 pesama sa novog albuma, Nino ne propušta priliku da podvuče značaj festivala Nišville ne samo za ovaj grad, već i za kulturu cele Srbije.
"To je velelepna manifestacija. Dođu ljudi sa svih strana, to je i prilika za Nišlije koje više ne žive ovde da vide svoj grad, obiđu prijatelje, rođake, izađu, čuju lepu muziku", zaključuje Ademović sa nestrpljenjem očekujući predstojeći nastup.
"Još samo da vidim gde mi je trubač Ekrem, da se ne zapije negde, šta ću posle", sa osmehom se pozdravlja sa nama, obećavajući nezaboravan provod.
A kada je nad Nišavom pao prvi mrak i na bini zasijalo samo ono belo odelo koje je pripremio za nastup, romska krv je mogla da uzavri u svim slušaocima.
"Ajmo, Ekreme! Ajmo, Romale", uzviknuo je Nino sa prvim zvucima trube. Svi su posetioci odmah skočili na noge, a Šaban Bajramović, u čiju su čast te večeri svirali, sigurno je punog srca sve posmatrao negde odozgo i bio ponosan.
Ponosan na svoj grad, muziku, ljude i sve ono što im je ostavio u amanet.
(Kurir.rs/Milica Jeremić/Foto: Kurir)
