Prateći temu ovogodišnjeg festivala "Svet bez ljudi", ekipa Bitefa s novinarima je posetila Gamzigrad, Feliks Romulijanu i Lepenski vir, i dok smo šetali ostacima tvrđava i čitavih civilizacija, razgovarali smo s rediteljkom Jelenom Bogavac o ovogodišnjem festivalu, otuđenosti, kao i o tome kakav je taj svet u kome nema pravih ljudi.
"Došli smo na mesto rođenja našeg identiteta, jedne populacije, na čvorište, i to je ono što je prelepo, taj momenat kada Bitef postaje potreban, jer kroz ove arheološke iskopine nečije duše, kao kroz predstave, festival postavlja pitanja od krucijalnog značaja za naše postojanje. U odnosu na to savremeno osećanje pustoši, mi dolazimo na mesto koje ima arheologiju naše duše. Bitef mora da ima sociopolitičku ploču delovanja. Pozorište koje je odrođeno od svog ritualnog s jedne strane, a s druge od svog sociopolitičkog - to više nije pozorište, ono više nema nikakvu funkciju".
"Pozorište za društvo ima mogućnost ritualnog prevođenja sociopolitičkih problema kroz katarzu, osećanje straha i sažaljenja, proživljavanja izvesne teze, lične ili političke. Ono je transformator društvene emocije, dobar ritual. Mora da uzima jake i goruće socijalne probleme i da ih ritualno prerađuje ka nekoj novovremenoj katarzi", smatra rediteljka.
Ona kaže da je sam naslov "Svet bez ljudi" sociopolitički sudar, a da ćemo najbolje videti tek večeras u Sava centru:
"Posebno zanimljiva je predstava koja zatvara Bitef, 'Rekvijem za L', za koju je žena u terminalnoj fazi raka pristala da je snimaju. Publika će na video-bimu upravo i gledati te snimke, koji su dokumentarizam njenog umiranja. To je njeno, lično, jer smrt je najličnija, ali ujedno i najkolektivnija stvar, jer svi na kraju ipak propadamo. Ivan Medenica je želeo da podvuče tu crtu, da predstavi tu održivost duhovnog i telesnu propadljivost. Tu je i ta politička situacija u kojoj crnački orkestar duhovne muzike beloj ženi na samrti svira rekvijem. I to je upravo slika svega na šta se odnosi Bitef".
Najviše prašine svakako je podigao dolazak Olivera Frljića:
"On nas suočava s fašizmom, zverkom koja nikad nije ubijena. To nije dnevni problem, već drevni problem. Važno je da se pozorište bavi i time. Bitef širi svoj krug delovanja na divne, misleće mlade ljude, intelektualce, ali i na širu mejnstrim publiku. Primer za to je i prošlogodišnji 'Olimp', a nadam se i predstava 'No43 prljavština', koja je pre neki dan prikazana i na RTS i na Trgu Nikole Pašića. One su uspele da prenosom na RTS pozorište uvedu u domove, da se zbog njega raspravljaju domaćice. Bili smo spremni da 70 odsto stanovništva bude apsolutno protiv, ali da se, makar na sat i po odvrate pogledi od rijalitija i da tema bude pozorište, to je više nego dovoljan uspeh".
"Pozorište je osnovna religija, da bi živeo - moraš da ga jedeš! I dok god smo mi, pozorišni radnici, ludi za tom idejom - ima nade. Tako i Frljić, iako ga svi smatraju političkim analitičarem, nije izgubio kontakt s ritualnim, kao i Andraš i Kokan. Sva trojica ritualno kroz pozorište isteruju nesreću, đavola. Frljić nije politički komentator, već izvanredan reditelj, dobar pozorišni zanatlija. On uzima teme sa TV dnevnika i dribla ih u pravcu gde postaju izlečiteljske", zaključuje Jelena Bogavac.
(Kurir/ Mona Cukić/ Foto: Danilo Krša)
NE PROPUSTITE
