Biciklom je osvojila svet, a njeni putopisi se čitaju u dahu, baš kao što se gledaju filmovi o Indijani Džonsu. Sa najneobičnijih destinacija ova hrabra žena poručuje da se sreća gradi otvorenog srca i verom u ljude
Svašta je radila: predavala u školi, bila lektor u novinama i izdavačkim kućama, u osiguravajućim kućama menadžer prodaje, prodavala je nekretnine. Profesorku književnosti ovi poslovi nisu ispunjavali. Svakodnevicu, u kojoj nije bila svoja, zamenila je magijom putovanja. Na dva točka pregazila je globus. I opet će, jer, kaže, kada vam nomadski način života uđe u krv, tu izlečenja nema. A njena poruka svima nama je više nego jasna: Borite se, ne odustajte, nije lako, ali snovi se mogu dostići!
Sreća, smatra, potiče iz otvorenog srca i poverenja u ljude. - Na svim meridijanima ljudi imaju iste snove, strahove, brige. Najvažnije je da su dobri, da žele da pomognu. To je velika istina ovog sveta, a mediji nam je prećutkuju.
Dušu čoveka je osetila i u zemlji Kim Džong Una, iz koje se nedavno vratila, u Kambodži, Nepalu, Laosu, Istočnom Timoru, Mjanmaru, Vijetnamu, u Bruneju, Gruziji, Kazahstanu, Tadžikistanu, Rusiji, dalekoj Kini i Zemlji izlazećeg sunca, po Evropi, Latinskoj Americi... Pedesetak hiljada kilometara ona danas sažima u jednu reč - sloboda.
TREBA ODŽIVETI SVOJ SAN Da je život prekratak, Snežana Radojičić (51) shvatila je kad joj je majka umrla mlada, u 59. godini. Sledio je pitanje šta je to zaista želela dok je još maštala i verovala da će bivstvovanje da joj bude baš onakvo kakvim ga je za sebe zamišljala. Prisetila se očevih reči da treba da odživi svoj san. Iznajmila je stan, spakovala stvari.
Mali je broj onih koji su u stanju da učine isto. Za to su potrebni jako srce i petlja. I više od toga: beskrajna istrajnost i čelična volja učinili su da preživi zavejana u Mongoliji, stigne na vrh Torung La (5614m) u masivu Anapurna u nepalskim Himalajima, stoji na ivici aktivnog vulkana, da se sa smeškom seća susreta sa burmanskim pitonom, kampuje pored polja smrti (minska polja) u Kambodži. Prešla je legendarni most na reci Kvaj, letela paraglajderom iznad Kavkaza, pedalala beskrajnim Putem svile u Kini, plovila Mekongom, gledala spaljivanje mrtvih u Katmanduu, igrala s tigrovima u Tajlandu, oči u oči bila s komodo zmajem...
NISAM ODUSTALA - Često je teško, na svakom strmom i dugom usponu, kad su nepovoljni vremenski uslovi. Imala sam i prelomne momente, kad me je saputnik i životni partner napustio posle sedam meseci zajedničke vožnje. Govorili su mi da žena ne može da putuje sama na taj način. Nisam odustala! Sebe ne vidi na jednom mestu. Putuje dok se ne umori, stane tamo gde joj se dopadne i ostane koliko može. Zavrnuće rukave i raditi kako bi mogla da odsanja novi san.
- Dnevno trošim do osam evra. Uglavnom kampujem, kuvam, većinu kvarova na biciklu sama popravljam, nosim jedan par obuće dok se ne raspadne. Zauzvrat imam slobodu. Kad se putuje na dva točka, kaže, nije važan cilj, već ono do njega.
- To su susreti s ljudima, mirisi, kad staneš da fotografišeš, odmoriš se... To je nezamisliv osećaj slobode. Čak i kada imam probleme, meni je dobro, znam da je to deo puta koji sam izabrala. Trebalo bi da ljudi biraju život koji će ih činiti srećnima, a ne da im se dešava neki koji nisu želeli. U tome je suština!
Značke koje život znače U Severnoj Koreji svi stariji od 17 godina moraju da nose značke s likovima lidera - strogo na levoj strani, kod srca. Postoji oko 20 modela, zavisno od društvenog sloja. Određeni su po principu Songbuna, složenog sistema koji meri lojalnost partiji i doprinos zajednici. Porodice se vrednuju još od vremena borbe protiv japanske okupacije pre Drugog svetskog rata.
Mesto pod suncem Tolerancija je prirođena Azijcima. Godinama putujući po ovom delu sveta i živeći u njemu shvatila sam da to čini glavnu razliku između Istoka i Zapada. Istočnjak ne misli da mu pripada nešto već po rođenju, dok zapadni čovek veruje da polaže pravo na mnogo toga pre nego što je bilo šta zaslužio. (Iz knjige "Severna Koreja - putovanje po zemlji Kim Džong Una")
Ko voli, nek izvoli Uglavnom kuvam na primusu jer je jeftinije i sigurnije zbog virusa. Imala sam dizenteriju, dugo je trebalo da se izlečim. Ipak, probala sam skoro sve lokalne specijalitete: poljske pacove, tarantule, skakavce...
(Branka Mitrović, Foto:Privatna Arhiva)
